Одговор директору Феста

Изузетно ми је симпатичан начин на који се господин Маринковић, иако непоменут, самопрепознао у мом тексту. Чак и самопрозвао, иако не спада у категорију фестовиских лидера са, у тексту поменутом, харизмом оног типа какву су поседовали Милутин Чолић, Душан Макавејев, Небојша Ђукелић и Емир Кустурица. Занимљиво ми је и како својим писмом показује да мој завршни коментар није ни разумео јер му није речено да разуме, а и свашта му се „нешто” од силног мог писанија о Фесту у глави побркало.

Жао ми је што сам га разочарала и чињеницом што као коментатор, филмски критичар „Политике”, нисам седела на његовим конференцијама за новинаре и у нотес аутоматски бележила само оно што он хоће и жели да се о Фесту каже и пласира јавности. Нека разуме да то није у опису мог посла, није ни у опису моје личности, а и неко је коначно морао да каже да је цар го.

Разумем и ја њега, није му лако, а и претпостављам шта и где највише „сврби”, јер као постављеник на функцију одговоран надређенима у хијерархији и директиви, нема ону врсту слободе мисли, говора, изражавања и запажања какву ја имам.

Но, нека не брине драги Маринковић. Фест је већ надживео вас, а надживеће и мене. И биће и све бољи и све значајнији. И имаће поново своје златне године. И вратиће се на фестивалску мапу света, тамо где је до почетка овог миленијума већ био. Сигурна сам у то, јер то је минимум који дугујемо онима који су га створили, брижно и зналачки водили и градили и као драгоцени филмски дар оставили Београду и генерацијама Београђана у аманет.

Коментатор, филмски критичар „Политике”