Нушић о изборима

Анализирајући ментални сврабеж, који Србе нагони да сваки час проверавају и мењају власт, Бранислав Нушић је записао да се „избори могу сматрати неком врстом претакања народне свести”, а ако је то тако – „онда није никакво чудо што је резултат тако мутан”.

Риболовци најбоље знају да је у мутном улов најбогатији, па није ни чудо што многим властодршцима и претендентима на власт највише одговара постојана несталност. Само у последње две године власт и опозиција су се побринули да се грађани не досађују – добили смо шансу да се други пут изјашњавамо на републичком нивоу, а било је срећника који су своје гласачко право, у међувремену, користили и на општинским изборима.

Описујући изборе као „нервни напад који Србију стиже с времена на време”, Нушић је у причи „Народни празник” још 1912. године указао на то да се највећи верски празници – Божић и Ускрс – светкују свега по три дана, али да се о „’Светим изборима’ дигну руке и од посла и од куће читавих месец дана, па се одмориш као нико твој!”

„Па и иначе, избори у свему личе на сваки други божји празник: има и мрса, има и јела, има и пића, а ако се баш и не иде у цркву, иде се на исповест и слушају се ревносне проповеди.”

Међутим, подсећа Нушић – о Божићу и Ускрсу миримо се ако смо с ким завађени, обилазимо родбину и кумове и изљубимо се међусобно честитајући једни другима. Али, за време избора – „са родбином се покрвимо, кумове изгрдимо уздуж и попреко, па прослављамо празник избора у љубави и весељу са својим партијским друговима, тако да и самом Богу пођу сузе на очи од милине”!

Ових дана у једном таблоиду је промовисана идеја да гласање не буде више чин слободне воље грађана, већ законска обавеза под претњом строгим санкцијама. Ништа ново!

Још пре више од једног века (1910. године) Нушић је у тексту „Изборни епилог” навео ,,размишљање” Мајке Отаџбине да уведе гласање као обавезан предмет у основној школи како би деца од малена знала „како треба гласати!”

Уз то, Мајка Отаџбина има идеју и да би „у војсци требало завести бар тромесечну обуку у гласању. „Последица овако темељне обуке”, како закључује Нушић, „био би значајан цивилизацијски помак у правцу пацифизма.”

„Наиме, нека изволи још једанпут доћи каква анексија БиХ – кад ја изведем на границу шест стотина хиљада спремних и куглицама (гласачким, прим. В. А.) наоружаних гласача!”, прети та демократизована и пацификована Мајка Отаџбина у Нушићевом тексту.

У то узаврело време између анексије БиХ и почетка балканских и Првог светског рата, Нушић је цитирао наслов из једног од тадашњих престоничких листова: „Аустрија с највећом журбом и стално гомила војску на границама Новопазарског санџака!”

Истовремено, у бечким новинама дописник из Београда јавља: „У Србији се на свима крајевима држе партијски и изборни зборови. Влада, партијске управе и сам народ предао се искључиво бризи за изборе!”

Очигледно је, закључује Нушић, „да смо ми спремни да једнодушно гласамо против упада Аустрије у Новопазарски санџак”.

Да барем у овом не изневеримо традицију, можда није касно да се уз гласачке листиће понуди и референдумско питање – да ли грађани подржавају или су против формирања оружаних снага Косова, па да наши представници у Бриселу добију „глас народа” као снажан аргумент у преговорима о демократском решавању косметског Гордијевог чвора.

У предизборној кампањи неретко се стиче утисак да претенденти на власт слабо владају собом, а још слабије држе „језик на узди”, па се, углавном, чују обећања у стилу: „Ево ти ништа – држ’ га добро!”

Због тих „проповеди” ових дана је на једној београдској згради освануо повећи плакат који су на улазна врата залепили „неизмерно захвални станари” с поруком: „Моле се све политичке партије које звоне на ова врата да би нам пред предстојеће изборе понудиле бољи живот или убациле летак с неморалним понудама, да то не више раде, јер нисмо још искористили ни прошла обећања!”

Новинар