Шамар „невидљиве руке”

Кад би неки инвеститор пожелео да купи све хартије којима се барем једном трговало на Београдској берзи по цени која је важила последњег дана септембра ове године платио би их малтене шест милијарди евра мање него у истом периоду лане.

Толико је, наиме, пала вредност вредносних папира којима се тргује на Београдској берзи, односно толико су акционари и инвеститори изгубили од своје имовине у акцијама и обвезницама старе девизне штедње.

Реч је о суми која вишеструко надмашује вредност Коридора 10, свих путева, обилазница и мостова које би требало изградити у Србији.

Парадоксално је да оволики губитак на берзи није претерано потресао државу, чији посленици очигледно сматрају да и није претерана штета кад се обезвреде акције из процеса приватизације, које су грађани добили бесплатно, без обзира на то што су међу њима и папири изузетно успешних компанија.

Држава је остала „мртва хладна” на чињеницу да се од почетка године вредност најликвиднијих акција суновратила за више од 70 одсто, чиме смо постали негативни вицешампион у региону, иза Монтенегро берзе.

Премда је тржиште капитала од лане пунолетно, још није матурирало, јер држава нема ни визију нити стратегију развоја домаћег тржишта капитала које се само батрга да би опстало.

На организованом тржишту Листингу А и Б свега су четири компаније, које су се осмелиле на добровољно информационо разголићавање пред инвестиционом јавношћу. Не постоји ниједна иницијална јавна понуда, а нема поузданих назнака да ли ће се и кад појавити акције садашњих јавних предузећа или дугорочне дужничке хартије за финансирање развојних пројеката.

Државни званичници и власници изворно приватних компанија најављују да ће се акције садашњих јавних предузећа и фирми, попут „Делте” или „Комтрејда”, кад за то дође време, котирати на страним тржиштима капитала.

При томе се игнорише пример финске Нокије чијих се 95 одсто акција промеће на домицилној хелсиншкој берзи, а свега пет процената на њујоршкој, што овом гиганту нимало не смета да буде светски лидер у производњи мобилних телефона.

Палијативна мера(мера за ублажавање), попут привременог укидања пореза на капитални добитак и на пренос апсолутних права, коју је влада најавила још није донета. Чини се и да је Србија једна од ретких земаља која, барем кад је реч о берзи, још очекује да „невидљива рука”, односно тржиште делује саморегулаторски у одсуству мера какве су предузимале друге земље.

Урушавање светског финансијског система заснованог на концепту либерализма, наше апостоле тржишног фундаментализма затекло је неспремне, али и даље непоколебане у вери у свемоћ тржишта.

Очигледно је да држава демонстрира маћехински однос према домаћем тржишту капитала које има третман Пепељуге.

Уколико то тако и остане, може се очекивати да на берзи остану само компаније које су на то присиљене законом и коцкари који знају да ко не ризикује не може да добије.