Симболика каирских зидова

Каиро – Догађаји Француске револуције 1789. сувише су близу да би се на прави начин интерпретирали, чувена је изјава коју је 1972. дао тадашњи кинески премијер Чу Енлај.

Ако су револуције непредвидиве, ако могу да трају много дуже од датума који је формално означио њихов крај, шта онда рећи за рушење режима Хоснија Мубарака 2011. и потоње догађаје који су Египту донели још крви, немира и неизвесности?

Одлазим на Тахрир. Пре три године, опремљен нотесом и хемијском, нисам могао да се одбраним. Чим би приметили новинара, људи су ме окружили у жељи да се њихово мишљење чује. Свако је имао шта да каже. Остављао сам их у живој дебати да бих извештавао о пробуђеној снази – и нади – народа. О побеђеном страху.

Од јануарских дана 2011. Египтом су прохујале четири власти: Мубаракова на заласку, генерали из Врховног савета оружаних снага, исламисти Муслиманске браће, коначно привремена влада технократа која је под будним оком армије.

Одржана су три уставна референдума, барем толико рунди парламентарних избора на којима су редовно побеђивали исламисти – чији су резултати поништавани – све до првог слободно изабраног председника, исламисте Мухамеда Морсија који је прошлог лета срушен у војном удару.

Влада је шест пута мењана, али све те промене нису успеле да испуне пре свега основне економске, да се не помињу захтеви Револуције 25. јануара о социјалној правди.

„Чувени поклич револуције био је: Хлеб, слобода и социјална правда”, каже ми 22-годишњи студент Карим Абду. „Прво и треће су нам и даље ускраћени.”

Колико год кратке, свака епоха оставила је неки траг – или ожиљак – на лицу Египта и овог града од преко 18 милиона становника. Утисци су изненађујући.

Револуционари и исламисти су потценили традиционално највећу моћ – армију и полицију.

Машинерија те моћи брзо се активирала и стрпљиво одиграла политичку игру. Паметније, показује се сада, од других актера: либералне и секуларне опозиције или популарних и добро организованих исламиста из Муслиманске браће.

Нови кабинет премијера Ибрахима Махлаба, човека Мубаракове ере, шаље неку врсту сигнала египатске будућности: опасног микса ауторитарности и државне корупције с видљивим примесама старог режима коме само недостаје Мубарак коме се суди.

Фелдмаршал Абдул Фатех ал Сиси, министар обране, очекивани је кандидат и победник председничких избора који би могли да се одрже и у мају. Како? Зашто? На основу чега?

Потенцијални противкандидати се један за другим повлаче. Нисам срео таксисту, уличног продавца, случајног саговорника који није хвалио будућег „реиса”.

Несналажење са слободом као пропуштеном шансом 2011? Потреба за фараонском традицијом која је једини гарант безбедности?

Посматрам мурале младића и девојака по зидовима, оних који су заједно с више од 800 других погинули током револуције. Или касније одведени у затвор. Шта би с њиховим идеалима?

Годину дана после Тахрира, уочи првих слободних председничких избора, епицентар египатског Арапског пролећа оковао се баријерама, барикадама, жичаним запрекама, тенковима и милитаризованим околним квартовима.

Пролазим Каср ал Аинијем, једном од главних градских артерија у близини Тахрира. Војска је ту пре две године подигла бетонски зид. Демонстранти су половину зида у Улици Шеика Рехана срушили.

Ујутру су аутобуси довозили хиљаде запослених који су морали да се пентрају како би прешли преко зида од око метар висине, пре него што су се после друге рампе спуштали ка Тахриру. Сада је тај пут потпуно блокиран високим зидом.

Сликам жичане запреке, плаве оклопне транспортере и полицајце који поред себе држе пуну опрему за супротстављање демонстрантима. Иако скривен у углу, приступа ми припадник Мохабарата, тајне службе која је била стуб и Мубараковог режима.

Уводе ме у зграду, љубазно нуде чај, фотокопирају документа. Нешто арапског ми помаже. Проверили су да су спорне фотографије избрисане.

Напуштам углађене полицајце с краватама. Схватам да су зидови преда мном својеврсна метафора египатске стварности.

Еуфорија обарања Мубараковог режима брзо је почела да сплашњава јер се показало да револуција, као и све друге Арапског пролећа, није у стању да брзо испуни очекивања која су експлодирала после деценија ауторитарне и корумпиране власти.

Египат се тада драматично поделио. Либерални урбани кругови су сматрали да им је револуција украдена. Забринути секуларисти и хришћански Копти страховали су од превласти исламиста.

Присталице Муслиманске браће зазирали су од армије.
Сада могу да установим да сам 2011. био жртва наивности. Сопствене, али и великог броја Египћана.

Браћа 2012–13. заиста нису понудила никакво решење за драматично посусталу египатску економију. Претњама о „исламистичким плажама” отерали су туристе из индустрије која је земљи доносила 17 одсто прихода који је данас најмање 40 одсто мањи него 2013. Уплашили су Запад.

Обрачун с присталицама првог слободно изабраног председника прошлог лета био је бруталан линч исламиста: убијено је најмање 1.500 људи. Готово двоструко него током Арапског пролећа.

Економска ситуација није данас нимало повољнија. Судство и медији склони су полтронству. Реформе које се тичу ублажавања драматичних социјалних разлика или сузбијања корупције и сиромаштва нису ни почеле.

Али, армију воле. Не само због одбијања Мубаракових наређења да пре три године пуцају у народ, већ и због традиције у земљи којом су од обарања монархије 1952. управљала тројица војника: Гамал Абдел Насер, Анвар ел Садат и Мубарак. Повратак старом.

Но, револуција 2011. је оставила легат: многи су победили страх. Повратио се део загубљеног поноса највеће земље арапског света. Срушене су неке границе и стереотипови.

Зидови су затрпани графитима јер су Египћани под новостечене слободе убрзо уврстили и ту врсту стваралаштва: политизиране поруке. Усред зоне око Каср ал Аинија царују графити као инструмент социјалних промена. Користе их и да би се премостили наслеђене друштвене разлике, политичке, социјалне, верске.

Амерички универзитет ограђен је жицом. Али, одмах ту, поред мурала које је насликао један од овдашњих уметника, напоље су избачене столице и столови где, уз јако заслађен чај, можете на миру да се питате: зашто све те барикаде ту још стоје? Да ли власт очекује нове потресе?

Муслиманска браћа не мире се с војним ударом, суђењем Морсију, хапшењем својих лидера и још 21.000 активиста. „Он ће се вратити”, понављају и откако су променили тактику. Окупљају се у мањим групама на разним локацијама. Избегавају велике скупове када су били лаке мете.

Поздрављају се са четири прста, чувени Рабаа поздрав, подсећање на трг Рабаа ал Адавија где су доживели масакр.

Подизање и рушење зидова постали су моћни симболи војске и полиције с једне и сада скривене исламистичке опозиције с друге стране. Каирске „зоне” поделиле су град на „нормалан” и „ненормалан”.

Чу Енлај је несумњиво глас кинеске мудрости и односа према времену. Нисам Кинез да бих издржао такав изазов. Моји утисци стари су тек три године.