Цена језичког плурализма

 Покушај једног возача камиона из Пријепоља да крајем фебруара избегне одговорност пред судом у Чачку, тврдећи да не разуме српски језик изазвао је лавину реакција, од подсмеха до увреда. Али, чак и када не производи апсурдне ситуације, доследна вишејезичност је јако скупа. Штавише, за однос према језичком плурализму везане су неке јако непријатне и ружне истине.

Анализирајући податке из 190 земаља, група научника са Харвардског института за економска истраживања је закључила да су земље у којима се говори више језика, по правилу, сиромашније, имају ниже стопе раста и мање „квалитетну власт” од оних које су језички хомогене.

Иако САД немају званичан језик, одбрана језичког јединства је била приоритет свих америчких администрација и важних институција. „Ми имамо места само за један језик у овој земљи и то је енглески језик. Намеравамо да обезбедимо да реторта претвара наше људе у Американце америчке националности, не у станаре неког полиглотског пансиона”, речи су којима је председник Теодор Рузвелт изразио логику изградње нације коју су изабрали милиони људи из разних делова света.

Као и САД, већина западних земља су почеле да спроводе инклузивније језичке политике тек када су постале јако богате и стабилне. На почетку двадесетог века једино су Канада и Швајцарска признавале и територијалну аутономију и језик мањина као званичан. Уважавање језичких права је у Шпанији почело тек седамдесетих, у Великој Британији деведесетих док Француска и даље одбија да омогући припадницима аутохтоних и досељеничких мањина да у комуникацији са институцијама користе матерњи језик.

И у Немачкој је једнојезичност деценијама била циљ агресивних политика које су требале да поправе недовршену националну државу. Ипак, како у књизи „Немачки идентитет” пише Харолд Џејмс, почетком 20. века чак седам одсто становништва још није говорило немачки. Језичко понемчење је коначно остварено у предвечерје Првог светског рата захваљујући етничком чишћењу мањина, углавном Руса и Пољака, али и наметању 1877. године немачког као језика на коме се мора говорити у судовима.

Насилна „језичка рационализација” представља одличан пример „мердевина” које су западне земље искористиле како би постале богатије – и затим одбациле. Многе од репресивних и злочиначких европских политика су временом делегитимисане и више нису на располагању државоградитељима у земљама Трећег света.

Ни данас није тешко видети зашту су владари европских држава вековима инсистирали на остваривању једнојезичности као предуслова функционисања доброг и ефикасног образовног и пореског система, војске и правосуђа. Иако постоје и други чионици, Подсахарска Африка, језички најхетерогенији део света, истовремено је и најсиромашнији.

У већини земаља јужно од Сахаре се говори неколико десетина језика и једино рационално решење у овим „државама без већине” је да званични језик буде језик бивших колонијалних господара. У онима које су мање хетерогене и богатије, неколико језика је добило стаус званичног – чак једанаест у најбогатијој Јужној Африци. Али у Бенину, земљи са око седам милиона сиромашних становника и више од 50 језика, устав постоји само на француском, а на факултетима се ниједан предмет не предаје на неком од домаћих језика.

Бенин је једна од 22 афричке земље у којима је француски званични језик. То јесте решило неке велике проблеме, али порицање права на образовање на матерјем језику не представља једину негативну последицу језичке рационалности у хронично гладним земљама. Свако ко је покушао да научи француски разумеће колико је тешко описменити се на једном толико тешком језику. У Буркини Фасо, на пример, уме да пише само 28 одсто становника иако многи од неписмених добро говоре француски.

Нажлост, за вишејезичке државе, биле сиромашне или богате, не постоји решење које не ствара нове проблеме и бизарне ситуације. У Квебеку, делу Канаде у коме се говори француски, на саобраћајном знаку који налаже заустављање пише „Аrrêt" – а у Француској англофонско „Стоп”.

Ипак, постдејтонска Босна представља рудник лингвистичких апсурда. У парламенту постоји служба која се на једном од три босанска новоговора зове „Одјел за превођењеи лекторисање Парламентарне скупштине БиХ”. Девојку која се међу првима пријавила на конкурс за „лектора” за српски језик члан комисије је питао да ли може да преводи и на друга два језика. Одговорила је да јој француски није довољно добар, али да на енглески сигурно може. Није разумела питање. Мислио је на хрватски и бошњачки.

Реч превођење у босанском контексту звучи толико глупо да се у многим институцијама данас говори о „лекторисању”. Са овом босанском„лектуром” се тешко носи и Канцеларија високог представника, издашно финансирана администрација западног проконзула који влада крхком државом. Ако одете на верзију сајта на српском језику, испод ћириличног наслова „Најновије вести” наћи ћете скоро искључивотекстове на енглеском. Додуше, моћи ћете да сазнате да се Дејтон на српском каже „Даутон”. На сајту моћне канцеларије дејтонски устав није доступан ни на једном од локалних језика. Истини за вољу, слично као и у Бенину, званична верзија највишег правног документ постоји само на енглеском језику.

Језичка питања су често политичка и зато бирократама у Сарајеву и судији у Чачку ни разум ни наука неће бити од велике помоћи. Иако не постоји јединствен, универзално прихваћен критеријум, сви (прави) стручњаци нам сугеришу исто – бошњачки, хрватски и српски су исти језик са три имена. Једна од рационалних одлука Хашког трибунала је да језик којим говоре наши „лоши момци” и њихове жртве назове „босански, хрватски или српски”. Друг Тито је био још практичнији, али то је луксуз којим располажу само диктатори. Ми смо изабрали демократију, а она уме да буде прескупа.

----------------------------------------------

Језички рашомон

Писање овог текста је укључивало ретку новинарску дилему – како назвати главну тему, језик о коме је реч, бошњачки или босански? Као и многи читаоци „Политике”, језик којим говоре Бошњаци зовем бошњачки. Мислим да је то сасвим разумно и пристојно – ново име једног народа у сагласности је са новим именом језика који говори.

Да то многима у Сарајеву није по вољи схватио сам још фебруара 1996. године. Новинар једног читаног магазина је тражио да његов језик називам „босански”. Мој аргумент је био да, ако су наши језици различити, онда он не може да одређује како ћу ја говорити на мом језику. Позвао сам се и на то да се за језик који говоре Енглези на српском каже „енглески” а не „инглиш” па, по аналогији, и „босански” на српском може бити „бошњачки”. Пошто је колега рекао да Енглези не живе заједно са нама и да је мој пример лош, стигли смо до Рома. Подсетио сам да не кажемо „романи” већ „ромски”. Променио је тему, а ја сам од тада његов језик у Сарајеву увек звао „наш језик”.

----------------------------------------------

Фатална абецеда

У Нигерији је писмо постало питање живота и смрти. Западни медији „Боко харам”, назив исламистичке организације чији припадници већ пет година тероришу становништво северне половине ове велике земље, обично преводе као „западно образовање је забрањено” или „позападњачење је забрањено”. Али необични назив ове милитантне сексте истиче супротстваље коришћењу латиничног писма. „Боко”, искварени изговор енглеске речи book (књига), на хауса језику значи азбука и представља назив за верзију латиничног писма коју су развили хришћански мисионари.