Шта смо научили од Верице Бараћ

На данашњи дан пре две године преминула је Верица Бараћ. Ако изузмемо оне чије су привилегије и интереси били угрожени њеним радом, о њеној антикорупцијској борби јавност је имала јединствену позитивну оцену. Посебно су је и, рекао бих, најискреније ценили они који су од ње имали једину подршку на коју су у друштву и држави могли рачунати – радници оштећени у приватизацији. Они су њеном Савету за борбу против корупције достављали документацију о кршењу закона, на основу којих је она сачињавала непристрасне извештаје о корупцији – трн у оку многих тајкуна, политичара и досадашњих премијера.

Међутим, за њеног живота, власт је упорно игнорисала дописе савета, а компетенција и личност Верице Бараћ на различите су и не баш пристојне начине довођени у питање, дезавуисани и омаловажавани. Иако смо свесни да је то најчешћа судбина појединаца који дођу у сукоб с моћним интересним групама које коче реформу једног трулог система, ипак је немогуће помирити се с тим као неминовношћу. Данас кад на власти имамо странку и лидера који своју популарност, између осталог, у великој мери дугују и честом позивању на Верицу Бараћ и обећању да ће наставити њену борбу против корупције, посебно је важно да се присетимо основног принципа на којем се њена борба заснивала.

Приликом њеног избора на чело Савета за борбу против корупције 2003. године вероватно нико није сматрао да ће она озбиљно схватити свој посао – очекивали су да ће се ограничити само на саветодавну улогу. Ипак, случајеви којима се бавила најпре су разоткрили спрегу између власти, државних институција, тајкуна и криминала, дакле саму суштину проблема – чиме се наравно замерила многим „крупним играчима”. Али бавећи се суштином проблема, бавила се и нама, обичним људима, руководећи се цитатом из „Расправа” Николе Макијавелија који се налазио на интернет сајту савета: „Они који говоре о томе да су се људи данашњице одали пљачкању и сличним пороцима треба да схвате да се то десило зато што се људи угледају на оне који њима владају.”

С обзиром на то да је овде свака друга млада особа незапослена и да су стотине хиљада њих напустиле земљу, очигледно је да су људи суочени с непремостивим препрекама из којих не виде никакав излаз. Они који би да раде и да доприносе просперитету земље, потпуно су маргинализовани. Шта је и могла Верица Бараћ постићи пред аутистичном влашћу којој нико није потребан сем ње саме?! Ипак, још постоји прилика да се њеном раду ода дужно признање тако што би се проблемима приступило на њен начин, с њеном неисцрпном енергијом и бескомпромисним идеалима, и довршило оно што је она започела. То нису само судски процеси против појединаца одговорних за приватизационе пљачке незамисливих размера већ и утврђивање одговорности самих државних институција и партократског система који су им то омогућили и њихова незаобилазна реформа. У таквом приступу огледа се суштинска порука њених извештаја о корупцији.

Не желим да покажем неповерљивост према намери поменутог лидера, сада већ извесно будућег премијера, да се обрачуна с корупцијом. Иако јавност још нема детаљан извештај о томе шта је све урађено у том погледу, може се, ипак, признати да су неки значајни кораци у том смеру направљени. Надајмо се да се та борба на крају неће показати као селективна или да систем неће остати нетакнут, јер како је већ рекла сама Верица Бараћ: „Склони смо или песимизму или оптимизму, а најмање смо спремни да будемо упорни.”

Председник Покрета за слободу