Šta smo naučili od Verice Barać

Na današnji dan pre dve godine preminula je Verica Barać. Ako izuzmemo one čije su privilegije i interesi bili ugroženi njenim radom, o njenoj antikorupcijskoj borbi javnost je imala jedinstvenu pozitivnu ocenu. Posebno su je i, rekao bih, najiskrenije cenili oni koji su od nje imali jedinu podršku na koju su u društvu i državi mogli računati – radnici oštećeni u privatizaciji. Oni su njenom Savetu za borbu protiv korupcije dostavljali dokumentaciju o kršenju zakona, na osnovu kojih je ona sačinjavala nepristrasne izveštaje o korupciji – trn u oku mnogih tajkuna, političara i dosadašnjih premijera.

Međutim, za njenog života, vlast je uporno ignorisala dopise saveta, a kompetencija i ličnost Verice Barać na različite su i ne baš pristojne načine dovođeni u pitanje, dezavuisani i omalovažavani. Iako smo svesni da je to najčešća sudbina pojedinaca koji dođu u sukob s moćnim interesnim grupama koje koče reformu jednog trulog sistema, ipak je nemoguće pomiriti se s tim kao neminovnošću. Danas kad na vlasti imamo stranku i lidera koji svoju popularnost, između ostalog, u velikoj meri duguju i čestom pozivanju na Vericu Barać i obećanju da će nastaviti njenu borbu protiv korupcije, posebno je važno da se prisetimo osnovnog principa na kojem se njena borba zasnivala.

Prilikom njenog izbora na čelo Saveta za borbu protiv korupcije 2003. godine verovatno niko nije smatrao da će ona ozbiljno shvatiti svoj posao – očekivali su da će se ograničiti samo na savetodavnu ulogu. Ipak, slučajevi kojima se bavila najpre su razotkrili spregu između vlasti, državnih institucija, tajkuna i kriminala, dakle samu suštinu problema – čime se naravno zamerila mnogim „krupnim igračima”. Ali baveći se suštinom problema, bavila se i nama, običnim ljudima, rukovodeći se citatom iz „Rasprava” Nikole Makijavelija koji se nalazio na internet sajtu saveta: „Oni koji govore o tome da su se ljudi današnjice odali pljačkanju i sličnim porocima treba da shvate da se to desilo zato što se ljudi ugledaju na one koji njima vladaju.”

S obzirom na to da je ovde svaka druga mlada osoba nezaposlena i da su stotine hiljada njih napustile zemlju, očigledno je da su ljudi suočeni s nepremostivim preprekama iz kojih ne vide nikakav izlaz. Oni koji bi da rade i da doprinose prosperitetu zemlje, potpuno su marginalizovani. Šta je i mogla Verica Barać postići pred autističnom vlašću kojoj niko nije potreban sem nje same?! Ipak, još postoji prilika da se njenom radu oda dužno priznanje tako što bi se problemima pristupilo na njen način, s njenom neiscrpnom energijom i beskompromisnim idealima, i dovršilo ono što je ona započela. To nisu samo sudski procesi protiv pojedinaca odgovornih za privatizacione pljačke nezamislivih razmera već i utvrđivanje odgovornosti samih državnih institucija i partokratskog sistema koji su im to omogućili i njihova nezaobilazna reforma. U takvom pristupu ogleda se suštinska poruka njenih izveštaja o korupciji.

Ne želim da pokažem nepoverljivost prema nameri pomenutog lidera, sada već izvesno budućeg premijera, da se obračuna s korupcijom. Iako javnost još nema detaljan izveštaj o tome šta je sve urađeno u tom pogledu, može se, ipak, priznati da su neki značajni koraci u tom smeru napravljeni. Nadajmo se da se ta borba na kraju neće pokazati kao selektivna ili da sistem neće ostati netaknut, jer kako je već rekla sama Verica Barać: „Skloni smo ili pesimizmu ili optimizmu, a najmanje smo spremni da budemo uporni.”

Predsednik Pokreta za slobodu