Мама, шта је то чамуга

Зашто је она тако „чоколадна”? Циганштуро смрдљива, бежи из нашег парка! Нисте мајка, већ беби ситерка, је л` да?! Мама, шта је то чамуга?

С мноштвом питања, од којих је већина била неумесна, али и расистичких доскочица и безочних измишљотина, сусретала се Београђанка Ивана Делић (31), када је пре седам година из љубави са вереником из Анголе, добила кћерку Сару Т. Отац њеног детета и она никада нису ступили у брачну заједницу, иако су обоје то желели. Непремостив проблем били су „папири” којима је будући тата требало да докаже да дотад није био ожењен. Вереници су зато одлучили да то обаве у Африци, али је младожења због пословних обавеза ипак напустио Србију у седмом месецу Иванине трудноће. Будућа млада на крају није отишла у Африку, јер су јој лекари саветовали да се не упушта у такву авантуру.

– Пре великог пута требало је да примим двадесетак вакцина, што није било препоручљиво у трудноћи, а и у то време тамо је била епидемија колере. Тако сам остала у Србији, а мој вереник није желео да напусти посао и врати се натраг. Сара се родила, а наше емоције су почеле да бледе. Са расистичким изливима и предрасудама сусретала сам се свакодневно, а било их је и у току забављања. Сећам се сцене у којој нам је у сусрет ишла жена са дететом коме је казала да се склони јер иде „црни чика” – присећа се самохрана мајка седмогодишње мулаткиње. А тек после Сариног рођења околина је наставила да их обе осуђује. За многе је Ивана представљала жену лаког морала. Чак је и начула причу да је са Сариним татом била због новца. А Ивана је цео живот обожавала афричку културу, људе са тог поднебља, њихов темперамент и све оно што није одлика наше средине.

– У почетку су ме рекла-казала приче веома потресале. Догодило се да сам са дететом била у парку где нас је жену скривајући се иза дрвета све време фотографисла, наравно због детета. У првом моменту и породица и пријатељи су били изненађени мојим избором. Али убрзо су ми дали подршку уз који сам некако сам све прегрмела. Ипак, одлучила сам да напустим Београд. Сада живимо у Зрењанину. Комшилук нас је прихватио оберучке. Нико из окружења нема додатних питања о боји коже моје девојчице – пресрећна је мајка у средини у којој нико прстом не показује у парку и на улици на њену девојчицу.  

До пре неколико деценија у Београду је све врвело од студената из Сирије, Алжира, Сенегала... У међувремену је расна дискриминација у Србији нарасла, толико да се у борбу против таквих појава сада морају укључити сви у друштву, а посебно млади, поручује Невена Петрушић, повереница за заштиту равноправности, поводом 21. марта када се обележава Међународни дан елиминације свих облика расне дискриминације.

– Од свих прошлогодишњих притужби, где се као основ наводи национална припадност, трећина се односи на Роме и Ромкиње. Грађани Србије и даље их доживљавају као најдискриминисанију мањинску групу, али истовремено показују и висок ниво етничке дистанце према њима, па их не желе за комшије, пријатеље, васпитаче... Роми су дискриминисани у малтене свим областима, а посебно у запошљавању, образовању, здравственој заштити и становању – упозорава Петрушићева.

Стручњаци поручују да је за елиминацију расне дискриминације потребно ангажовање комплетног друштва, што се може постићи само уколико постоји национални документ.

– Кад је реч о људима друге боје коже који привремено бораве у земљи, сваки пораст дискриминације према њима има вишеструке последице. Ако се ради о студентима или туристима они ће убудуће избегавати земљу у којој су дискриминисани што је економски губитак за ту земљу – објашњава социолог Владимир Вулетић.

Деца и адолесценти су посебно склони расној дискриминацији, сматра психолог Милица Зарин, јер се плаше новог, необичног, другачијег, различитог...

– У тој доби је изражена припадност истој групи, па се свака различитост и издвајање тумачи као нелојалност. Када и немају ништа против „другачијих” вршњака, адолесценти не смеју да искажу своје неслагање према вршњачкој групи. У нашој земљи већина њих није имала прилику да проведе или туристички борави у другим земљама, па због тога и нема искуство које би им доказало да бити различит није ништа страшно, опасно и угрожавајуће –  сматра психолог Милица Зарин.

------------------------------------------------------------ 

Предрасуде потичу из породице

Како се поставити према онима који имају отпор према различитостима?

– Такве особе треба суочити с чињеницом да боја коже није ништа више од тога. Треба их подсетити да су више непријатности вероватно доживели од свог блиског окружења.  Такве предрасуде се преносе и подржавају у породици па је зато важно и да их разбијају, не само образовне институције, већ и родитељи и старатељи – набраја Милица Зарин.

------------------------------------------------------------ 

Петнаестак одсто бракова различите националности

Према последњим подацима Републичког завода за статистику, у 2012. години закључено је 34.639 бракова. Од тог броја, само петнаестак одсто, тачније 6.196, склопљено је међу супружницима различите националности. Незванично, у Србији је регистровано око 200 афричко-српских бракова. 

Гордана Зорић, матичарка београдске општине Стари град, каже да када је у питању избор младожење, код наших девојака нема правила – удају се и за Индусе, Норвежане, Немце, Италијане, Аустралијанце, Шкоте, као и за момке из афричких земаља.

– И тамнопути Африканци чести су гости матичне службе. Сваке године склопи се мноштво бракова у којима је један од супружника – црнац. За разлику од њих, иако је већи број Кинеза почео да долази у престоницу деведесетих година минулог века, углавном због трговине, мало је наших суграђана који су у међувремену ородили с њима – истиче Зорићка.