У скупштини ће владати евросагласје

Ко ће бити опозиција у Народној скупштини још се не зна, али ко год да буде, у парламенту ће владати потпуно једногласје у погледу европског пута наше земље. Све странке су чврсто опредељене за улазак у Европску унију. Први пут откако је започет процес придруживања, евроскептици, а таквих је трећина грађана, неће имати своје представнике у скупштини. Или као што је јуче Војислав Коштуница у тексту оставке на место председника ДСС-а објаснио – „српски глас” се више неће чути у парламенту.

Већина аналитичара сматра да није добро што су они остали ван институција, пошто своје аргументе против европског пута неће имати где да изнесу, па им преостаје нека врста индивидуалног деловања, а протести због разних питања, нису добри ако су учестали.

Одмах по објављивању првих релевантних резултата избора, почела су поређења новог скупштинског сазива са оним из деведесете године и то, ако се говори о односу снага, није претеривање. Напредњаци нису освојили 194 посланичка мандата као СПС на првим вишестраначким изборима, већ „само” 158, али имају шансу да формирају парламентарну већину која би имала 231 посланика и чиниле би је све странке осим ДС-а. То је прилично изгледна могућност, с обзиром на то да се сви утркују да постану део власти, ако „Вучић одлучи да нас позове”. Ако Александар Вучић стварно одлучи да прихвати „понуде”, наша опозиција имаће свега 19 посланика, колико их има Демократска странка.

Премало је то да би се власт нешто посебно узбуђивала и ако би се ДС „убио” од критиковања, тим пре што ће демократе подржавати, како су чиниле и у претходном сазиву и како су најавиле да ће чинити и убудуће, све што има везе са евроинтеграцијама и што ће убрзати наш пут у ЕУ.

Дакле, имаћемо потпуно једногласје у парламенту по питању уласка у ЕУ. Да не улазимо у то ко је крив што трећина Србије, која је евроскептична, неће имати никога ко ће изнети аргументе против тог пута, иако су странке које су против ЕУ добиле, све укупно, леп број гласова. Није то мало грађана.

Према октобарском истраживању Нове српске политичке мисли, 53,7 одсто грађана подржава улазак у ЕУ, 31 одсто не подржава, а 15,2 одсто нема став. Према истраживању владине Канцеларије за европске интеграције, које је објављено 29. јануара, на референдуму би 51 одсто грађана гласало за улазак у ЕУ, 22 одсто би било против, 20 одсто не би гласало, а седам одсто не зна шта би одговорило. Велики је то број грађана без могућности да се њихов глас чује у парламенту. Да ли ћемо ми уопште имати опозицију?

Социолог Весна Пешић каже да то што су сви у парламенту за ЕУ представља генералну оријентацију и то није предмет који се непрекидно решава у скупштини. Пешићева истиче и да, иако постоји генерална оријентација, на конкретним стварима може бити много спорова, па и у ЕУ постоје леве и десне странке, према томе генерална оријентација не мора да значи једноумље. Она, како каже, не види да је то што у парламенту нема никога ко би представљао евроскептике, неки проблем. Пешићева истиче: „Ми смо толико далеко од ЕУ да не видим како би тај парламент могао бити оштећен зато што нема оних који су против ЕУ. Мислим да је добро да око неких ствари постоји висока сагласност у друштву. Противници ЕУ ће се чути, писаће по новинама. Нама је много већи проблем што наш парламент не контролише владу.”

За разлику од Пешићеве, Миљенко Дерета, оснивач НВО Грађанске иницијативе, каже да нас овакви резултати враћају у време пре вишестраначја, није се славило, него су избори обављени као део посла, знало се ко побеђује и да се ништа после тога неће променити. Он тврди да није тачно да се невладине организације нису оглашавале овим поводом и додаје: „Запитајте се шта има у медијима од онога што НВО коментаришу. Једна од последица ових избора биће и смањена храброст и слобода штампе и медија уопште.” Дерета каже и да је лоше то што у парламенту нема представника евроскептика, све опције које постоје у друштву треба да буду заступљене на адекватан начин.

Он наглашава: „Са оваквом поделом мандата стрепим и за судбину цивилног сектора у нашем друштву, зато што ови који имају апсолутну већину немају нарочито велико искуство у комуникацији са НВО и да не разумеју његову улогу у евроинтеграцијама, а она је велика. Што се евроскептика тиче, наћи ће они начин да се чују и то ће бити друштвене мреже, можда улица, то је простор који им је остављен. Медији би морали имати своју улогу у томе, али медији код нас често не раде оно што би требало, него оно што је комотно, безбедно и, рекао бих, финансијски опортуно. Ми смо деведесете имали обрнуту ситуацију, сви који су били против ратова и национализма нису имали простор да то искажу. Према томе, ово је само друга страна истог новчића, а то је мањак демократије.”

Аналитичар Драгомир Анђелковић мисли да је кључни проблем не само опозиција, него и њен квалитет.

„У првом вишестраначком скупштинском сазиву имали смо малу, али квалитетну опозицију, људе са идејама и способношћу да се за њих боре, па је и ефекат био велики. Проблем је што ми сад немамо опозицију која заступа неке суштински другачије идеје од преовлађујућих. За Србију је много већа штета што ДСС, такав какав је, или нека друга слична опција, није ушао у парламент, да се и то мишљење чује и да се гласови немалог броја грађана институционално артикулишу. Овако ће ти ставови бити изражени ванинституционално, а за систем би било боље да је другачије. Њима сада преостаје нека врста индивидуалног деловања, колико је могуће, у медијима и – улица. Протести и, условно речено, окупљања нису добри ако су учестали, а ако једна популација нема други модалитет изражавања, она ће то радити”, каже Анђелковић.

Демократска странка Србије, која је у распуштеном парламенту једина заступала став да Србија не треба да уђе у ЕУ, на овим изборима није успела да уђе у парламент, како ће и где бранити своје аргументе? Слободан Самарџић, потпредседник ДСС-а, како каже, не рачуна на медије, с обзиром на медијске прилике, а и кад смо били у парламенту нисмо имали медијску промоцију баш због ставова које заступамо. Самарџић закључује: „Чисто сумњам да ће се глас против ЕУ чути. Сада је идеална ситуација једноумља, тако да ћемо сви бити за ’светлу’ европску будућност. Ми ћемо радити наш посао, али сумњам да ће то допирати до грађана.”