Пост фестум

Колико већ дуго говоримо о нередима на нашим фудбалским и не само фудбалским стадионима? Колико дуго јавност ове земље очекује да се против таквог, најблаже речено, неспортског понашања такозваних навијача, предузму енергичне мере и једном за свагда уведе ред, ствари поставе на своје место и онемогуће дивљања разноразних група и групица очајних, или не, свеједно, који су ево довели и до тога да органи Европске фудбалске уније искључе Партизан из Купа Уефе на годину дана.?

Казна представља тежак ударац за наш фудбал, посебно за Партизан, клуб који је у припремном периоду пред ову сезону уложио велики новац у довођење странаца и гајио амбиције да се успешно носи с ривалима из Европе.

Данас већ то су пусти снови. Тешко је, наиме, поверовати да би евентуална жалба "црно - белих" била уважена...

Предебео је досије наших "несташлука" у Европи и код куће, да би органи Уефе сутра имали олакшавајуће околности. Ми, једноставно спадамо у ону категорију која се означава синтагмом "од раније познати органима...". С таквом "препоруком" треба се запитати како нам се раније нешто слично није догодило. Зар податак да је Партизан у последњих 36 наступа у европским такмичењима чак 25 пута бивао кажњаван због изгреда својих "верних навијача" не говори довољно сам за себе?

"Гробари сахранили Партизан", наслов објављен у неколико дневних листова вероватно најбоље одражава и суштину ствари.

Али, случај ""црно - белих" само је тужан епилог дугогодишњег стања ствари у неким нашим спортовима, запуштености од државе, Фудбалске организације, органа управе, па и спортске штампе. Сви они, подједнако, а ови последњи можда понајвише, сносе одговорност за ескалацију насиља, неспортског понашања, и свега онога против чега се, све више и све одлучније боре светске и европске спортске асоцијације. Зар им није познато да је једна од преамбула Уефе и не само ње, борба против насиља, неспортског понашања и расне, верске и сваке друге дискриминације?

Као да се не зна да су навијачи постали партнери управама клубова, у случају Партизана добијали чак и ударне странице у штампи, захтевали да одлучују о свим питањима, смењивали руководство. Зар је непознато да већина клубова плаћа својим навијачима пут на утакмице које се играју ван земље, помажу им при вађењу виза, дају заштиту пред полицијом.

А шта је с тако дуго најављиваним, а из мистериозних разлога одлаганим доношењем Закона о спорту и Закона о сузбијању нереда на спортским борилиштима?

Превише је знакова питања иза набрајања свих проблема у нашем спорту да би и после свега одговорни у клубовима, они у држави, који тако помпезно дочекују наше успешне спортисте, освајаче медаља, (као и средства информисања), остала нема, или се огласила каквим саопштењем које би било више покриће за досадашњи нехај, него најава хитне акције. Ако се сада ствари не схвате најозбиљније, само је питање дана када ће се и нека наша репрезентативна селекција наћи на тапету, и бити исто тако кажњена због испада навијача.

Неко ће можда рећи да то није само наш проблем, да таквих неспортских, и дивљачких испада навијача има и другде, у Италији (навијачи Лација), Хрватској, Великој Британији, Холандији, Пољској, Данској. Тачно, али то није наш проблем и пада у воду наша параноидна склоност ка изједначавању ствари, по систему, "а како они, зашто само ми, зашто нас мрзе". Можда у овим речима има и мало истине, али то не даје ником за право да безобзирно тера инат с нашим спортом зарад неког свог болесног доживљаја, личне, или групне фрустрације и незадовољства. Јер, цех, ипак, плаћају наши клубови и наши спортисти.