Како ће се Србија одужити Мокрањцу

Стеван Стојановић Мокрањац (1856–1914) у српској уметничкој музици исто је што и Вук Караџић у књижевности, каже композитор Зоран Христић. Кад је већ тако, питање је како ће потомци у Србији обележити стогодишњицу Мокрањчеве смрти у 2014.

За сада, понекад и понегде, наши значајни хорови одрже концерт у Мокрањчеву част у Србији, а ни странци нису остали по страни. Недавно је 6. фестивал школских хорова у Кардици у Грчкој, по сведочењу Александра С. Вујића, диригента и композитора који је тамо био члан уметничког савета, обележио јубилеј Мокрањца.

Тачније, програм је посветио годишњицама европских композитора (Ханс Лео Хаслер, Жан Филип Рамо), међу којима је био и наш Мокрањац.

Неко ће рећи да је ово тек почетак 2014. и да има времена да се јубилеј достојно обележи (умро је у септембру), јер очекују нас традиционални „Мокрањчеви дани” у Неготину, а и Мокрањчева задужбина припрема нешто самоиницијативно.

И управо та реч „самоиницијативно” може да засмета. Да ли то значи да ћемо се присетити Мокрањца чија су дела музичка баштина само на личну иницијативу?

У сличној ситуацији, иза обележавања јубилеја композиторке Љубице Марић, својевремено је стала влада Србије (организован је научни скуп, изожба, концерти у иностранству...). Да ли су наши познати музичари и музиколози и Министарство културе могли боље да сарађују?

То не знамо, али знамо да неко (ма ко) треба да се прихвати организације и одговорности. Да не будемо незахвална деца заслужних предака! Мишљења на ову тему на музичкој сцени Србије подељена су.

Бранка Радовић, музиколог и селекторка традиционалног фестивала у Неготину „Мокрањчеви дани” каже:

– На конкурсу Министарства културе смо за овогодишње „Мокрањчеве дане” добили три милиона динара, исту суму као што је била и прошлогодишња, а јубилеј нико није узео у обзир. Ни за какву нову продукцију и богатији програм немамо новца. Није формиран никакав одбор, не постоји заједничка стратегија. Без државне политике немогуће је доћи до достојног јубилеја, и то је национална срамота. Знам да је Исидора Жебељан, композиторка и академик, преко САНУ успела да Унеско прогласи ову годину годином Мокрањца и Пупина, али нема средстава за јубилеје. Национални савет за културу је то неколико пута постављао као домаћи задатак неким „структурама”. Хтела сам да на „Мокрањчеве дане” доведем стране хорове да на српском певају Мокрањца, али да сам предложила тако богат програм, да ли мислите да бих добила новац?

Сазнајемо такође да су Неготин и Српско народно позориште предложили реализацију балета „Мокрањац” по композиторовој биографији и на музику Зорана Симјановића, али предлог није прошао. За рестаурацију документарног филма о Мокрањцу који поседује Кинотека није било средстава.

Зоран Христић, композитор који је у два наврата био селектор „Мокрањчевих дана”, а и Бемуса, каже да није изненађен што се ствари овако одвијају.

– Пре неколико година у Неготину сам иницирао стварање Мокрањчеве задужбине по угледу на Вукову. На једном састанку у МШ „Мокрањац” у Београду оформљена је задужбина и Дејан Деспић је изабран за председника, али после нисам чуо за неке њихове активности. Прва иницијатива је требало да крене одатле. Цела ова година требало би да буде у знаку Мокрањца, а програм за јубилеј је требало одавно да буде готов. Ко би други требало да оснује одбор за ту намену, ако не Задужбина или „Мокрањчеви дани” или САНУ? Мислим да то није посао Министарства културе, јер оно одређује, одобрава и административно је тело, а иницијатива мора да дође са друге стране. Неко мора да прихвати ту организацију. У Србији се највише пада на организацији, а ако је она добра, не треба ни много новца за јубилеј.

Из Министарства културе су нам појаснили процедуру код обележавања јубилеја овако:

– Улога Министарства културе и информисања је да подстакне установе културе да препознају значај јубилеја и покрену иницијативе за њихова обележавања, пружајући им подршку у реализацији планираних активности. Тиме се доприноси јачању капацитета институција у обављању функција због којих су оне основане.

Композиторка Ања Ђорђевић је о обележавању века од смрти аутора чувених „Руковети” (15 сплетова песама са фолклорним мотивима из разних делова Балкана) и познате музике за православно богослужење рекла:

– Стеван Мокрањац је композитор коме ћу се пре свега поклонити јер је успевао да српски језик „упева” на најприроднији могући начин. Не само у то време. Тешко је поверовати, али ретки су композитори који имају ту вештину. Треба умети чути музику свог језика. Мокрањац се озбиљно бавио фолклором, па ће изворна музика постати интегрални део његовог стваралаштва. Управо то ће га и чинити аутентичним, другачијим. Волимо да кажемо да музичка писменост у Србији почиње са њим. Да ли таква музичка величина заслужује пажњу и негу, наравно да да. Ове године министарство је подржало неколико најзначајнијих пројеката који ће обележити јубилеј Мокрањца. Издвајамо „Мокрањчеве дане” у Неготину, манифестацију „Одјеци Мокрањчевих дана” и разне хорове који ће концертно извести његову музику. Било је још предлога, али не много добрих, инвентивних или бар класичних и квалитетних.

Документ Мокрањаца упућен одбору Грађанске касине 1890, који управо држим у руци и који је сачуван захваљујући његовим прецима, говори о разним стварима. Прво, ако хоћете нешто да урадите, морате наћи начина и не ослањати се увек на буџете и институције. Друго, тамо где нема идеја никада нема ни довољно пара. Треће, свет се променио, није више тако наиван, чедан...

Документ Стевана Мокрањца из 1890. године

„Хотевши да нашој публици дамо праве музикалне хране, те да тиме створимо укус за чисту, узвишену музику, саставио сам Гудачки квартет… Стога се обраћам Одбору (Одбору Грађанске Касине) да нам уступи локал за пробе и концерте бесплатно… Осим овога молимо да нам се даде огрев и осветљење за пробе и концерте.”