Своја земља – своје радно место

Данас у граду нема посла за све, а у селу нема ко да ради на земљи. Незапосленост и беспарица су зато неке натерали да почну да размишљају о оснивању сопственог газдинства, фарме, о пољопривреди као уносном послу и о животу у складу са природом. Расте свест о томе да човек који оде на село и почиње да производи за себе нема шефа, не мора да се гура по градском превозу, нити да страхује од отказа…

– У Србији је тренутно око 1.200 села у изумирању по подацима Завода за проучавање села, а на основу пописа становништва из 2011. године. Тако ће и остати све док село не буде посматрано као место за живот, а не само као место рада и бављења пољопривредом – каже директор Завода, професор др Ђуро Стевановић, социолог. Он сматра да не треба бежати од тога да се у селима отварају погони и фабрике који задовољавају еколошке стандарде и не загађују животну средину. Такав концепт, на пример, развили су Словенци, који зато данас немају притисак становништва на градове. Али, то значи да живаљ на селу може да задовољи све своје потребе, да има амбуланту, школу, пошту… 

Све је више и оних из града који налазе интереса да се баве пољопривредом „на ситно”. Изводе чак и занимљиве рачунице о исплативости гајења неких биљних култура или животиња. На пример, један произвођач с три козе сваког јутра прода четири литре млека – људи у граду то купују за децу јер је козје млеко здраво. Један литар кошта 100 динара, то је 400 динара дневно и 12.000 месечно. Или, кад је реч о воћарству: у дворишту иза једне куће расте пет стабала дуње.

Од предузимљивог момка из околине Тополе чули смо и ово:

– Углавном је оно што роди пропадало или смо евентуално кували компот. Онда сам ове године сакупио све што је родило, свако стабло по 50 килограма, укупно 250. Како један килограм је био 60 динара, у џеп сам, дакле, ставио 15.000 динара.

– То што данас неко из Београда одлази на своје имање у предграђе не може да се тумачи као повратак на село, већ као борба да се преживи уз додатни рад. Може се повезати и са жељом за боравком у природи. Данас имате ту праксу да је све више људи из градова који раде на селу, имају неку радионицу или имање, али се увече враћају у своје домове – указује др Стевановић.

Још се не може говорити о тренду, додаје, већ о изузецима. Мада, ако је судити по друштвеним мрежама на интернету, има све више оних који би да пакују кофере одлучни да буду „своји на своме” у неком од прелепих српских села.

Лично искуство: из Бара у Пекинг

Симона и Небојша Ристић су се пре 10 година осмелили да напусте Порто у Португалији и настане се у гружанском селу Баре. Преносећи нам искуство од пола деценије, рекли су нам: – Живот на селу није лак, али је леп и динамичан. Када су се доселили жеља им је била да развијају сеоски туризам, да држе коње, овце, праве сир...

И нису изневерили своје снове: имају малу ергелу коња, долазе им туристи жељни авантуризма из целе Европе. Али, финансијски од тога нису успели да опстану, па се Симона, иначе дизајнер ентеријера, запослила у школи. Небојша је добио радио-фреквенцију за локално подручје „Ружа–Гружа”, али све то није било довољно. Ускоро одлазе из Бара, јер није довољно само нахранити гладна уста. И душа тражи своје. Одлучили су се за Кину, јер у Пекингу имају пријатеље који ће им помоћи да се уклопе.

– Село није идилично место, како нам је на први поглед изгледало. Празно је, до наше куће има километар пута без асфалта. Производе је тешко продати. Заправо, како сада стоје ствари, да би зарађивао, мораш да донесеш новац у село. А то значи да имаш минимум 10 хектара земље, помоћне зграде, механизацију, хладњачу како те не би уцењивали ценама... Некада су задруге сељаку обезбеђивале гориво, семе, ђубриво, па кад стигне летина, од ње се одбије дуг. Тога више нема. Нема ни радне снаге. Да бисмо се бавили органском производњом, не морамо имати хектаре, али су неопходни сертификати, тржиште – прича Небојша.

А шта на све то каже Сергеј Иванов из Димитровграда, доктор ветеринарске медицине, поборник очувања аутохтоних раса домаћих животиња, природног и културног наслеђа царибродског краја?

– Живот на селу скопчан је са проблемима: нема школе, продавнице, поште, дома здравља… Зато супруга Јованка и ја одржавамо село, а, пре свега због деце, живимо у граду. На фарми имамо стадо од 200 оваца старе каракачанске расе, 20 балканских коза и 10 магараца. У селу Каменица у подножју Старе планине, удаљеном тридесетак километара од Димитровграда, имамо и стару породичну кућу, преуређену за туристе – објашњава Сергеј, који радни дан проводи на свом газдинству, а са мраком се враћа кући у град.

Онима који живе у граду, а немају посла, пољопривредна производња често изгледа као шанса за решавање проблема. Међутим, стварност је другачија од жеља. Слика села на коме се може зарадити брзо није верна, посебно је тешко ако се  креће од нуле. На Старој планини се, рецимо, може наћи цело имање са кућом и окућницом за пет до шест хиљада евра, али су неопходна и додатна улагања у реновирање, набавку животиње, машина...

– Онима који су даље од града више се исплати бављење сточарством, ако су ближе, онда је за препоруку воћарство и повртарство, због бржег обрта новца. Ко нема искуство не треба одмах да почне са сточарством јер су то свакодневне обавезе током целе године, док биљна производња оставља простора за предах. За оне који желе да започну живот на селу и да се баве пољопривредом нема подстицаја, само за газдинства која су регистрована. Али се мало ко за њих определи, јер, рецимо, треба да купите нову машину и онда да вам се рефундира део средстава, а доста јефтиније може да се нађе и добра половна – објашњава Сергеј.

Сеоски туризам, међутим, омогућава продају сеоских производа са фарме и по бољој цени.

Ризично је определити се и специјализовати само за једну производњу, посебно у брдско-планинским пределима, где је некад већа цена за млеко, некад за јагањце. Када су због кризе млечне краве угрожене, ту су овце и биљна производња. Савремено сточарство без биљне производње није рентабилно.

Удруживање због заједничког интереса

Из разговора са нашим саговорницима схватили смо да су, бавећи се земљорадњом, људи много опуштенији јер не брину да ли ће бити гладни и да ће остати без посла. Чињеница је да данас већина домаћинстава на селу има све погодности модерне технологије, а млади (ако их има) довољно зараде и за аутомобил којим иду на концерте, утакмице и поједине културне догађаје у оближња места. Ипак, иза сваког успеха на селу стоје године улагања, рада, знања и искуства. Људи потцењују пољопривреду, виде то као некакав мање захтеван посао, а за њу је и те како поред улагања неопходна и стручност.

У школама се учи о гајењу биљака и стоке, али о умећу вођења породичног газдинства, нажалост, нема довољно литературе. А умеће које се преноси са колена на колено полако се губи. Зато су посебно драгоцене књиге попут „Фарме” Захарија Милановића, инжењера агрономије, у коју је аутор преточио лична искуства из Енглеске, Данске, Шпаније...

– У својеврсном водичу са поднасловом „агрикултурно домаћинство, како га уредити и њиме управљати” желео сам да подсетим на неопходност преуређења сеоских имања и села, али и на неопходност професионалног образовања и организовања сељака. Појединачна имања, фарме, могу успешно да опстају и да се развијају у савремено доба само ако у одређеној земљи владају одговарајући културни услови, друштвени и организациони, који пресудно утичу на производне и нарочито на пословне и развојне резултате. Иако су општег карактера, њих не може да створи само држава без помоћи, то јест формулисаних захтева, заинтересованих произвођача. А за то је потребно да сељаци као произвођачи буду међусобно повезани, то јест удружени, и да имају своје стручне и пословне институције – објашњава инжењер Милановић.

Српска академија наука (САНУ), то јест њен Одбор за село, оценио је да се то може урадити једино кроз повратак задругарству, уз нови закон (чије доношење је у току, а чека се од 1996) и јасну стратегију његовог развоја. Задруге су кроз историју увек биле (а то могу бити и данас, у неким другачијим околностима) основ не само економског већ и социјалног развоја и опстанка српских села, којих је из године у годину све мање.

Мали пољопривредни произвођачи, какво је у Србији свако друго домаћинство, само преко задруга или других облика удруживања могу лакше продати неколико грла свиња или оваца, мање количине поврћа или житарица, по повољнијој цени набавити репроматеријал и конкурисати на европском тржишту.

Сељаци једино удружени могу да опстану, да брже и боље решавају своје проблеме и да створе боље услове за живот.

– Много је лакше и једноставније основати удружење, за које је неопходно да има три оснивача, без имовине и финансија. За оснивање земљорадничке задруге потребно је најмање 10 пољопривредних произвођача са истим интересом, па сазивање оснивачке скупштине земљорадничке задруге, доношење нормативних аката, уговора и правилника, онда избор органа управљања... Уписивањем у Агенцију за привредне регистре задруга стиче својство правног лица и може почети са радом – каже Душан Р. Ивановић, потпредседник Удружења пољопривредника Драгачева са седиштем у Гучи.

Да ли званична политика обећава боље дане? То ће бити могуће тек када буду донети прави, поједностављени закони, кад почне њихова примена, када сељак не буде више грађанин другог реда, када се буду знале цене, начин откупа и пласмана производа.

----------------------------------------------------------------------

Задругарство у Европи

Задруге су у земљама Европске уније углавном специјализоване. Сељаци сами воде своје фарме, а задруге им служе да заједнички набаве оно што им треба или да заједнички продају или прераде оно што су на фарми произвели. Овакву специјализацију је наметнуло окружење у којем су европске задруге пословале. То окружење условило је европске задруге да се специјализацијом изборе за своје место на тржишту. Због тога често чујемо да су европски фармери чланови више задруга (једне набавно-продајне, једне млекарске, једне задружне кланице...).

Фармери у већини европских држава имају своју задругу која се бави прерадом производа које они производе на својим фармама (млеко, месо...). Прерадом су оплеменили свој примарни производ и боље наплатили свој рад јер су добили већу цену.