Svoja zemlja – svoje radno mesto

Danas u gradu nema posla za sve, a u selu nema ko da radi na zemlji. Nezaposlenost i besparica su zato neke naterali da počnu da razmišljaju o osnivanju sopstvenog gazdinstva, farme, o poljoprivredi kao unosnom poslu i o životu u skladu sa prirodom. Raste svest o tome da čovek koji ode na selo i počinje da proizvodi za sebe nema šefa, ne mora da se gura po gradskom prevozu, niti da strahuje od otkaza…

– U Srbiji je trenutno oko 1.200 sela u izumiranju po podacima Zavoda za proučavanje sela, a na osnovu popisa stanovništva iz 2011. godine. Tako će i ostati sve dok selo ne bude posmatrano kao mesto za život, a ne samo kao mesto rada i bavljenja poljoprivredom – kaže direktor Zavoda, profesor dr Đuro Stevanović, sociolog. On smatra da ne treba bežati od toga da se u selima otvaraju pogoni i fabrike koji zadovoljavaju ekološke standarde i ne zagađuju životnu sredinu. Takav koncept, na primer, razvili su Slovenci, koji zato danas nemaju pritisak stanovništva na gradove. Ali, to znači da živalj na selu može da zadovolji sve svoje potrebe, da ima ambulantu, školu, poštu… 

Sve je više i onih iz grada koji nalaze interesa da se bave poljoprivredom „na sitno”. Izvode čak i zanimljive računice o isplativosti gajenja nekih biljnih kultura ili životinja. Na primer, jedan proizvođač s tri koze svakog jutra proda četiri litre mleka – ljudi u gradu to kupuju za decu jer je kozje mleko zdravo. Jedan litar košta 100 dinara, to je 400 dinara dnevno i 12.000 mesečno. Ili, kad je reč o voćarstvu: u dvorištu iza jedne kuće raste pet stabala dunje.

Od preduzimljivog momka iz okoline Topole čuli smo i ovo:

– Uglavnom je ono što rodi propadalo ili smo eventualno kuvali kompot. Onda sam ove godine sakupio sve što je rodilo, svako stablo po 50 kilograma, ukupno 250. Kako jedan kilogram je bio 60 dinara, u džep sam, dakle, stavio 15.000 dinara.

– To što danas neko iz Beograda odlazi na svoje imanje u predgrađe ne može da se tumači kao povratak na selo, već kao borba da se preživi uz dodatni rad. Može se povezati i sa željom za boravkom u prirodi. Danas imate tu praksu da je sve više ljudi iz gradova koji rade na selu, imaju neku radionicu ili imanje, ali se uveče vraćaju u svoje domove – ukazuje dr Stevanović.

Još se ne može govoriti o trendu, dodaje, već o izuzecima. Mada, ako je suditi po društvenim mrežama na internetu, ima sve više onih koji bi da pakuju kofere odlučni da budu „svoji na svome” u nekom od prelepih srpskih sela.

Lično iskustvo: iz Bara u Peking

Simona i Nebojša Ristić su se pre 10 godina osmelili da napuste Porto u Portugaliji i nastane se u gružanskom selu Bare. Prenoseći nam iskustvo od pola decenije, rekli su nam: – Život na selu nije lak, ali je lep i dinamičan. Kada su se doselili želja im je bila da razvijaju seoski turizam, da drže konje, ovce, prave sir...

I nisu izneverili svoje snove: imaju malu ergelu konja, dolaze im turisti željni avanturizma iz cele Evrope. Ali, finansijski od toga nisu uspeli da opstanu, pa se Simona, inače dizajner enterijera, zaposlila u školi. Nebojša je dobio radio-frekvenciju za lokalno područje „Ruža–Gruža”, ali sve to nije bilo dovoljno. Uskoro odlaze iz Bara, jer nije dovoljno samo nahraniti gladna usta. I duša traži svoje. Odlučili su se za Kinu, jer u Pekingu imaju prijatelje koji će im pomoći da se uklope.

– Selo nije idilično mesto, kako nam je na prvi pogled izgledalo. Prazno je, do naše kuće ima kilometar puta bez asfalta. Proizvode je teško prodati. Zapravo, kako sada stoje stvari, da bi zarađivao, moraš da doneseš novac u selo. A to znači da imaš minimum 10 hektara zemlje, pomoćne zgrade, mehanizaciju, hladnjaču kako te ne bi ucenjivali cenama... Nekada su zadruge seljaku obezbeđivale gorivo, seme, đubrivo, pa kad stigne letina, od nje se odbije dug. Toga više nema. Nema ni radne snage. Da bismo se bavili organskom proizvodnjom, ne moramo imati hektare, ali su neophodni sertifikati, tržište – priča Nebojša.

A šta na sve to kaže Sergej Ivanov iz Dimitrovgrada, doktor veterinarske medicine, pobornik očuvanja autohtonih rasa domaćih životinja, prirodnog i kulturnog nasleđa caribrodskog kraja?

– Život na selu skopčan je sa problemima: nema škole, prodavnice, pošte, doma zdravlja… Zato supruga Jovanka i ja održavamo selo, a, pre svega zbog dece, živimo u gradu. Na farmi imamo stado od 200 ovaca stare karakačanske rase, 20 balkanskih koza i 10 magaraca. U selu Kamenica u podnožju Stare planine, udaljenom tridesetak kilometara od Dimitrovgrada, imamo i staru porodičnu kuću, preuređenu za turiste – objašnjava Sergej, koji radni dan provodi na svom gazdinstvu, a sa mrakom se vraća kući u grad.

Onima koji žive u gradu, a nemaju posla, poljoprivredna proizvodnja često izgleda kao šansa za rešavanje problema. Međutim, stvarnost je drugačija od želja. Slika sela na kome se može zaraditi brzo nije verna, posebno je teško ako se  kreće od nule. Na Staroj planini se, recimo, može naći celo imanje sa kućom i okućnicom za pet do šest hiljada evra, ali su neophodna i dodatna ulaganja u renoviranje, nabavku životinje, mašina...

– Onima koji su dalje od grada više se isplati bavljenje stočarstvom, ako su bliže, onda je za preporuku voćarstvo i povrtarstvo, zbog bržeg obrta novca. Ko nema iskustvo ne treba odmah da počne sa stočarstvom jer su to svakodnevne obaveze tokom cele godine, dok biljna proizvodnja ostavlja prostora za predah. Za one koji žele da započnu život na selu i da se bave poljoprivredom nema podsticaja, samo za gazdinstva koja su registrovana. Ali se malo ko za njih opredeli, jer, recimo, treba da kupite novu mašinu i onda da vam se refundira deo sredstava, a dosta jeftinije može da se nađe i dobra polovna – objašnjava Sergej.

Seoski turizam, međutim, omogućava prodaju seoskih proizvoda sa farme i po boljoj ceni.

Rizično je opredeliti se i specijalizovati samo za jednu proizvodnju, posebno u brdsko-planinskim predelima, gde je nekad veća cena za mleko, nekad za jaganjce. Kada su zbog krize mlečne krave ugrožene, tu su ovce i biljna proizvodnja. Savremeno stočarstvo bez biljne proizvodnje nije rentabilno.

Udruživanje zbog zajedničkog interesa

Iz razgovora sa našim sagovornicima shvatili smo da su, baveći se zemljoradnjom, ljudi mnogo opušteniji jer ne brinu da li će biti gladni i da će ostati bez posla. Činjenica je da danas većina domaćinstava na selu ima sve pogodnosti moderne tehnologije, a mladi (ako ih ima) dovoljno zarade i za automobil kojim idu na koncerte, utakmice i pojedine kulturne događaje u obližnja mesta. Ipak, iza svakog uspeha na selu stoje godine ulaganja, rada, znanja i iskustva. Ljudi potcenjuju poljoprivredu, vide to kao nekakav manje zahtevan posao, a za nju je i te kako pored ulaganja neophodna i stručnost.

U školama se uči o gajenju biljaka i stoke, ali o umeću vođenja porodičnog gazdinstva, nažalost, nema dovoljno literature. A umeće koje se prenosi sa kolena na koleno polako se gubi. Zato su posebno dragocene knjige poput „Farme” Zaharija Milanovića, inženjera agronomije, u koju je autor pretočio lična iskustva iz Engleske, Danske, Španije...

– U svojevrsnom vodiču sa podnaslovom „agrikulturno domaćinstvo, kako ga urediti i njime upravljati” želeo sam da podsetim na neophodnost preuređenja seoskih imanja i sela, ali i na neophodnost profesionalnog obrazovanja i organizovanja seljaka. Pojedinačna imanja, farme, mogu uspešno da opstaju i da se razvijaju u savremeno doba samo ako u određenoj zemlji vladaju odgovarajući kulturni uslovi, društveni i organizacioni, koji presudno utiču na proizvodne i naročito na poslovne i razvojne rezultate. Iako su opšteg karaktera, njih ne može da stvori samo država bez pomoći, to jest formulisanih zahteva, zainteresovanih proizvođača. A za to je potrebno da seljaci kao proizvođači budu međusobno povezani, to jest udruženi, i da imaju svoje stručne i poslovne institucije – objašnjava inženjer Milanović.

Srpska akademija nauka (SANU), to jest njen Odbor za selo, ocenio je da se to može uraditi jedino kroz povratak zadrugarstvu, uz novi zakon (čije donošenje je u toku, a čeka se od 1996) i jasnu strategiju njegovog razvoja. Zadruge su kroz istoriju uvek bile (a to mogu biti i danas, u nekim drugačijim okolnostima) osnov ne samo ekonomskog već i socijalnog razvoja i opstanka srpskih sela, kojih je iz godine u godinu sve manje.

Mali poljoprivredni proizvođači, kakvo je u Srbiji svako drugo domaćinstvo, samo preko zadruga ili drugih oblika udruživanja mogu lakše prodati nekoliko grla svinja ili ovaca, manje količine povrća ili žitarica, po povoljnijoj ceni nabaviti repromaterijal i konkurisati na evropskom tržištu.

Seljaci jedino udruženi mogu da opstanu, da brže i bolje rešavaju svoje probleme i da stvore bolje uslove za život.

– Mnogo je lakše i jednostavnije osnovati udruženje, za koje je neophodno da ima tri osnivača, bez imovine i finansija. Za osnivanje zemljoradničke zadruge potrebno je najmanje 10 poljoprivrednih proizvođača sa istim interesom, pa sazivanje osnivačke skupštine zemljoradničke zadruge, donošenje normativnih akata, ugovora i pravilnika, onda izbor organa upravljanja... Upisivanjem u Agenciju za privredne registre zadruga stiče svojstvo pravnog lica i može početi sa radom – kaže Dušan R. Ivanović, potpredsednik Udruženja poljoprivrednika Dragačeva sa sedištem u Guči.

Da li zvanična politika obećava bolje dane? To će biti moguće tek kada budu doneti pravi, pojednostavljeni zakoni, kad počne njihova primena, kada seljak ne bude više građanin drugog reda, kada se budu znale cene, način otkupa i plasmana proizvoda.

----------------------------------------------------------------------

Zadrugarstvo u Evropi

Zadruge su u zemljama Evropske unije uglavnom specijalizovane. Seljaci sami vode svoje farme, a zadruge im služe da zajednički nabave ono što im treba ili da zajednički prodaju ili prerade ono što su na farmi proizveli. Ovakvu specijalizaciju je nametnulo okruženje u kojem su evropske zadruge poslovale. To okruženje uslovilo je evropske zadruge da se specijalizacijom izbore za svoje mesto na tržištu. Zbog toga često čujemo da su evropski farmeri članovi više zadruga (jedne nabavno-prodajne, jedne mlekarske, jedne zadružne klanice...).

Farmeri u većini evropskih država imaju svoju zadrugu koja se bavi preradom proizvoda koje oni proizvode na svojim farmama (mleko, meso...). Preradom su oplemenili svoj primarni proizvod i bolje naplatili svoj rad jer su dobili veću cenu.