Црно је наш једини избор

Желео сам да направим овај филм, јер је Владимир Величковић сликар коме се веома дивим, каже за „Политику” Франсоа Катоне, аутор документарног филма „Владимир Величковић, избор црног” који ће данас у 17 сати бити премијерно приказан у Дому омладине (улаз је слободан) у оквиру филмске ревије „Дани франкофоније”.

Француски синеаст Катоне је, пре свега, познат као директор фотографије у многобројним филмовима. Између осталог био је задужен и за фотографију у филму „Индокина”, који је 1993. године добио Оскара за најбољи страни филм, а сам је исте године добио Цезара за рад на овом филму. Слика је за њега веома важна, а може се рећи да му је сликарство љубав.  

Осим документарца од 52 минута који ће београдска публика данас премијерно видети, Катоне каже да управо ради још један филм о овом сликару под називом „Владимир Величковић, један цртеж”. Овај документарац од 26 минута требало би да буде завршен до септембра, када се његов аутор нада да ће бити приказан у Француском институту у Београду, захваљујући чијем залагању ћемо видети и први филм о Величковићу.

Шта је био ваш основни мотив да направите филм о Владимиру Величковићу?

Пошто се целог живота бавим сликом, што фотографском, што кинематографском, осетио сам потребу да направим филм о једном сликару, дакле о човеку који се сликом бави на други начин. Мада ја не говорим у том филму, нити коментаришем Величковићево сликарство, видим овај филм као један дијалог између два ствараоца који се баве сликом. Постоји ту једна нит, једна размена енергије између слике и камере, између синеаста и сликара.

Када сте се први пут срели са његовим делом?

Величковићеве слике први пут сам видео седамдесетих година прошлог века. Мислим да су то биле слике паса који трче. Од тада пратим његов рад. Његово сликарство се много репродукује на постерима ових година. Он је познат и обожаван сликар у Француској још од седамдесетих година. Наравно, данас слава сликара није оног интензитета као слава једног фудбалера или певача. Нажалост!

Како ви видите његову поетику црног?

Основни принцип којег сам се придржавао у овом филму јесте да не говорим уместо њега, да ја лично не говорим о његовом раду, нити да га коментаришем и процењујем. Ипак, да бих одговорио на ваше питање, искористићу два цитата Виктора Игоа који су ми се константно врзмали по глави док сам радио овај филм и који су ме на крају инспирисали и за његов наслов. Први је: „Мастило, то црнило одакле излази светлост”, а други: „Човек који не размишља живи у слепилу, човек који размишља живи у црнилу. Црно је једини избор који имамо.”