Сви наши дугови

Све наше дугове уопште није тешко побројати. На списку свега три ставке. Држава дугује 20, привреда 18, а грађани готово шест милијарди евра. Није тешко ни њихово збрајање, али враћање толиких пара биће још како тешко и болно за сваког дужника.

Прeдузетници и грађани ће се, вољно или под притиском банака, позабавити отплатом својих обавеза, али с јавним, државним дугом – сви ми. Грађани ове земље, без којих нема државе. То је терет ове, али и долазећих генерација.

Тај дуг је већ достигао 62 одсто националног колача и поред тога што смо као држава донели закон по коме се не смемо задужити више од 45 процената бруто домаћег производа, а то је оно што сами направимо или урадимо за годину дана.

Треба ли кога прозвати за незаконито задуживање? Без сумње, али каква вајда од тога ако знамо да без нових зајмова не би саставили пола године. Зато би било рационалније укинути закон о забрани задуживања. Чему он служи ако га сви – од владе па наниже не поштују.

Проблем, међутим, није само у износу, већ у убрзаном темпу задуживања. Од почетка кризе, у јесен 2008, спољни дуг Србије је удвостручен. Наивни и непросвећени су се као деца радовали свакој новој милијарди зајма. Цена? И ту смо налазили разна, „тржишна”, оправдања – пет, шест, седам процената на десет година. Супер. Као да те паре никада неће доћи на наплату.

По којој смо се цени задуживали видели смо тек пре неколико дана када смо уговорили милијарду долара зајма из Емирата по два одсто на десет година. Уштедели смо само на камати сигурно 300, а можда и више од 400 милиона долара. Шта то казује – да морамо што пре да вратимо скупе кредите, јер ће нам камате „одрати кожу с леђа”,

а да је све мање имамо сведочи чињеница да нам ове године само за камате стиже рачун од око милијарду евра. Колико је то нека посведочи само процена о овогодишњој вредности БДП – 32 милијарде евра.

Шта нам још тај податак говори? Да нам од некаквог раста од око један до 1,5 одсто БДП-а неће ништа остати. Све што будемо створили мораћемо да дамо за камате. У таквим околностима о развоју нема говора.

Биће да је у праву професор Млађен Ковачевић који је једном сасвим озбиљно рекао да се наша држава понаша као наркоман. Чим јој понестане пара, панично тражи нову дозу кредита и после тога се привремено смири. Куда то води – зна се. У дужничку кризу сличну оној у којој грца Грчка.

Данас, ни Александар Вучић, највероватнији будући премијер, нити Лазар Крстић, стари–нови министар финансија, не крију да ће задуживање морати да се настави. Питање је, међутим, за шта? За трошење, пуко преживљавање или за развој. Од одговора на то питање знаћемо шта нас чека у будуће четири године.