Канабе дипломатија

Од нашег сталног дописника
Сарајево, 27. јула – Да се кадровска политика у МИП-у БиХ води на пријатељским, родбинским и страначким принципима овдашња јавност је мање-више била упозната, али када је државно Председништво пре неколико дана именовало Боришу Арнаута за амбасадора у Србији, а Јасина Равашде у Кувајту показало се да су креатори државне политике и дипломатије своје интересе и жеље својих пријатеља и страначких колега ставили испред свих других.

Упориште за такву тврдњу мањи део сарајевске штампе, али и неких других медија, могао је наћи у школској спреми запослених у МИП-у, али и у кадровској структури највиших дипломатско-конзуларних представништава. У свет се одлазило без дипломатског, па и радног искуства и знања језика али са јаком страначком и пријатељском залеђином. У Сарајеву се препричава да је један од њих у Рим стигао тако што је онима који су одлучивали показивао слику на којој је загрљен са Алијом Изетбеговићем. Била је то непосредно после рата довољна препорука за високу позицију у дипломатији.

Иза свега стајала полиција

Именовање Борише Арнаута за амбасадора у Београду, на чему је инсистирао члан Председништва Харис Силајџић, има неке карактеристике такве политике, јер Арнаутова биографија је таква да би га тешко могла препоручити и за државну службу, а не за дипломатију. Према званичној биографији коју су испред себе имали чланови Председништва Арнаут је завршио Правни факултет 1978. године у Сарајеву, а затим једно време радио и као судија, рат је провео у МУП-у БиХ-а, у МИП-у се нашао већ после Дејтонског споразума и то на позицији шефа визно-пасошког одељења. Четири године је био генерални конзул у Минхену, а затим 2002. године поново, као шеф, преузима визно-пасошке послове у МИП-у БиХ.

Ниједна расправа о ревизији држављанстава натурализованим бе-ха грађанима у периоду од 1992. до 2005. није могла проћи а да се његово име не помене. Званично му се приписује, како је објавио недељник "Слободна Босна", да се на 214 решења о пријему у бе-ха држављанство налази његов потпис, од чега се већина односи на лица из исламских земаља, а међу њима је велики број муџахедина који су починили ратни злочин у БиХ. У том послу био је бржи од било кога јер се њему приписује и решење Абделилаху Карачи који је постао држављанин БиХ 31. јануара 1992, када БиХ још није била међународно призната. Потпис је ставио и на решење Енама Арноута који је 2003, осуђен у Чикагу на 11 година затвора због финансирања Ал Каиде.

На питања комисије за ревизију држављанстава о његовом деловању и давању поменутих решења својевремено je одговорио да је иза свега стајала полиција која је проверавала идентитете оних који су подносили захтеве.

По препоруци сина

Да апсурд буде потпун, Арнаут је пре пар година именован за члана државне комисије чији је задатак борба против трговине људима. Поменути недељник наглашава да је именовању Арнаута за амбасадора кумовао његов син Дамир који ради у кабинету Силајџића, као саветник за спољну политику, који је од свог шефа тражио да му и мајку Мирсаду, која већ ради у дипломатији, именује за конзула у Вашингтону.

Чуђење овдашње јавности изазвало је и именовање Јасина Равашде у Кувајту који већ 13 година борави у Сарајеву, званично као дописник неких листова и Силајџићев саветник. У бе-ха држављанство је примљен 1994. када је променио и лични идентитет, па и имена својих родитеља. Рођен је у Јордану, факултет завршио у Београду 1983. и од тада ради у "медијским , дипломатским и државним институцијама" бивше државе и БиХ. Одлуком Председништва БиХ одлази за амбасадора у Кувајт где су и до сада били Силајџићеви фаворити а све трошкове дипломатског представништва подмиривала је земља домаћин и УАЕ.

Случајно или не, када су прошла поменута именовања, трочлано Председништво је утврдило нека правила према којима ће, како је изјавио председавајући Жељко Комшић, "убудуће за амбасадоре и конзуле бити именовани само афирмисани делатници у дипломатској служби". Пре тога је на његов захтев за амбасадора у Црној Гори именован човек без дана рада у дипломатији.