Цивилне жртве нису пописане

Петнаест година после агресије НАТО-а на СР Југославију још се не зна званично колико је грађана Србије, цивила, погинуло током рата вођеног у пролеће 1999. године. После рата тадашња савезна влада објавила је спомен-књигу „Јунаци отаџбине”, у којој је наведен списак 1.002 погинула и несталa припадника војске и полиције, почевши од првих већих сукоба са ОВК у марту 1998. године, па до јуна 1999. године, када су се домаће снаге безбедности, у складу с Кумановским споразумом и Резолуцијом 1244 СБ УН, повукле из јужне покрајине.

Број страдалих цивила, било од авијације НАТО-а, било током жестоких сукоба и крвопролића на Косову и Метохији, до сада испред државе званично није утврђен. Иако се чинило да је попис становништва одржан 2011. године био идеална прилика и за попис жртава рата из 1999, то није урађено, уз образложење да то није у складу с међународним стандардима који се односе на пописе становништва. У таквој ситуацији, тај посао препуштен је невладиним организацијама. Када је реч о медијима, сваког 24. марта лицитира се различитим бројем цивилних жртава, најчешће од 500 до 2.000 страдалих у бомбардовању.

Напад НАТО-а на СР Југославију почео је 24. марта, нешто пре 20 часова. Прва ракета погодила је радарски положај на Црном рту код Бара. Противваздушна одбрана ВЈ, супротно очекивањима НАТО-а заснованим на ратовима као што је била „Пустињска олуја” у Ираку 1991. године, није уништена првих дана сукоба. Напротив, до краја рата пружала је отпор, а свакако највећи успех било је обарање „невидљивог” Ф-117А 27. марта, што је једини губитак тог типа авиона у свим ратовима. Првих дана рата Војска Југославије је разбила већину снага ОВК на Космету и потиснула их у Албанију. Одбијене су две велике офанзиве из Албаније, једна у априлу, на подручју карауле „Кошаре” у широј околини Ђаковице, а друга крајем маја, на подручју карауле „Горожуп” у околини Призрена. Последње дејство авијације НАТО-а забележено је 10. јуна око 13 часова у околини Косовске Каменице.

М. Галовић