Србија има девет месеци за реформе

Светска банка је у јуну прошле године поручила да Србија није у непосредној опасности од банкрота у наредних шест месеци до годину дана. Прошло је девет месеци, али додатно време купили смо ребалансом буџета, каже Тони Верхеијен, шеф канцеларије Светске банке у Србији. За реформе сада поново имамо шест или највише девет месеци.

„Ако се не десе у том периоду, нико више неће веровати да ће их уопште бити. Врло је опасно ако нестане политички кредибилитет. У случају да влада договори програм с нама и ММФ-ом и онда га не спроведе за највише девет месеци, ја више не могу бранити земљу пред директорима Светске банке”, каже Верхеијен.

У изборној кампањи се обећавало да се пензије неће дирати, најављивале су се и додатне субвенције, што није по вољи међународних финансијских институција и Фискалног савета.
За реформу пензионог система потребне су дубље анализе, које још нису готове. Саветовали смо владу да плате у јавном сектору не смањује свима, него да уклони злоупотребе.

Основице тих плата, којих сада има осам, требало би изједначити тако да они који раде исти посао имају исту плату. Субвенција за предузећа у реструктурирању нема у буџету за ову годину. Али, та предузећа и даље коштају државу, јер радницима не уплаћују доприносе и порезе, па се то издваја из буџета. То је државу, заједно са субвенцијама, коштало око 750 милиона евра годишње.

У буџету је за отпремнине предвиђено довољно пара и за случај да сва ова предузећа банкротирају. Зато је важно да се ситуација с тим предузећима реши што брже јер би се, ако се то буде одлагало, могао повећати притисак да се та средства употребе за нешто друго.

Ако се тај новац не би смео употребити ни за шта друго, значи ли то да је банкрот тих предузећа неминован?

Мислимо да јесте, за 70–80 одсто тих предузећа. Није то крај света јер многа од њих „седе” на вредним зградама и земљи који се могу корисније употребити. Али, да би се та имовина користила ефикасно, морају се измирити обавезе према радницима и кредиторима, тако да нови власник има чисту ситуацију. Улога транзиционог фонда буџета јесте да реши та дуговања.

Према незваничним информацијама, ММФ нам је опет поручио да 100.000 људи од 780.000 из јавног сектора мора ићи. Колико би људи према проценама Светске банке требало да остане без посла?

Не знам откуд нагађања о 100.000 људи. У 153 предузећа у процесу приватизације запослено је 30.000 људи. Не очекујемо да ће сви они остати без посла, нека предузећа ће можда бити продата па ће задржати део радника. У портфолију Агенције за приватизацију је још 400 предузећа која нису у реструктурирању. Она за сада мање-више преживљавају, али се мора видети шта с њима. Ако се за нека од њих нађе купац, он сигурно неће задржати све раднике. Ту је и 25-30 великих државних предузећа, попут „Србијагаса”, ЕПС-а, „Телекома”. Закон из 2012. године предвидео је да се у њих уведе професионални менаџмент и да се однос између њих и владе заснива на уговору и показатељима резултата. То је требало да се заврши за шест месеци, али до јануара ове године само је пет предузећа прешло на такав облик пословања. Ту се, међутим, не поставља питање отпуштања, већ реорганизације.

Колико времена за налажење новог посла отпуштенима може „купити” буџетски транзициони фонд с новцем за отпремнине?

У буџету има средстава за јавне радове. Србија још није повукла 3,5 милијарди евра кредита међународних финансијских институција. И тај новац може бити употребљен за јавне радове који би се краткорочно апсорбовао део отпуштених док на средњи рок послови не настану у приватном сектору. Колико се времена може купити отпуштенима, зависи од тога шта ће радити с отпремнинама које добију из транзиционог фонда. Могу га уложити у додатну обуку или покретање свог посла.

Покретање свог бизниса у Србији је, према извештају Светске банке о условима пословања, тешко. Кредит за почетни капитал није лако добити, грађевинску дозволу још теже, судска заштита инвеститора је слаба.

Уз решавање проблема државних предузећа, нужан је и нови закон о планирању и изградњи, који би поједноставио процедуру за добијање грађевинских дозвола. Без тога, инвеститори неће моћи да отварају нова радна места. Нацрт измена тог закона, који је влада донела, неће помоћи у томе.

Вођење свог посла отежава и висина дажбина које послодавац плаћа на раднике. Према извештају Светске банке, учешће тих намета у трошковима рада код нас је веће од просека Европе и западне Азије. Бивши министар привреде Саша Радуловић заговарао је њихово смањење како би се олакшало запошљавање, али је влада остала нема. Да ли нам је и таква реформа нужна?

У радном законодавству Србије истиче се то што послодавац који отпусти радника мора да му плати отпремнину за цео радни век а не само за време које је провео код њега. Друго, без обзира на то колико сати радите, послодавац мора платити фиксан износ доприноса. То не охрабрује запошљавање на непуно радно време, на која постоје и друга ограничења. Све то заједно не подстиче запошљавање. Али, није цео Закон о раду лош. Намети на рад морају се променити. Проблем је у томе што је тренутно врло тешко смањити пореско оптерећење послодавца на радну снагу јер су буџету онда потребна алтернативна средства финансирања. Једна од опција је порез на имовину, који више погађа оне са вреднијом имовином. Порез на рад сада више погађа оне који имају ниже плате.

Радници су најаву тих промена доживели драматично и зато што су се плашили да ће им се смањити права у земљи у којој инспекција рада не штити ни оно што им се већ гарантује.

Мислим да ниједна од ствари које сам споменуо не утиче дубоко на права радника.

Пре три године Светска банка нас је опоменула да због спорих процедура нисмо повукли 900 милиона долара кредита које сте већ били одобрили. Сада Србија има 3,5 милијарди евра кредита који нису повучени. Значи ли то да се реформа државне управе није нимало убрзала?

Тих 3,5 милијарди су средства која смо одобрили ми, ЕБРД, ЕИБ, Немачка развојна банка. Средства за неколико наших пројеката од пре три године су повучена и употребљена. Још имамо проблема на изградњи Коридора 10, због банкрота извођача радова „Алпине”, али и зато што државно предузеће „Коридор 10” не ради као што би требало. Други велики проблем је РТБ „Бор”. Финансирамо изградњу њиховог колектора отпадних вода, и то делимично бескаматним средствима, али се апсолутно ништа не помера.

Најављено је још субвенција за РТБ „Бор”.

За хитне поправке старог колектора влада је тамо за четири године потрошила новца колико смо ми дали за нови колектор. При том се, пошто су посреди хитне поправке, за то не расписују јавне набавке, не ради се по процедурама.

Светска банка је пре неколико месеци одложила одлуку о додели кредита од 250 милиона долара за подршку буџету Србије због тога што нису усвојени реформски закони. Из истог разлога је Саша Радуловић дао оставку, тврдећи да то показује да нема воље за реформама. Да ли је одлагањем одлуке о кредиту и Светска банка поручила да чека доказ спремности?

Да не верујемо у ту спремност, не бисмо одлуку одложили већ бисмо кредит отказали. Не бисмо ни пре три недеље заједно са ММФ-ом послали тим да разговара с представницима владе о томе како можемо финализирати тај посао. Неколико лидера из владе рекло нам је да желе да се то заврши до краја јуна. Не можемо претпоставити да не говоре истину.

Навели сте да сте флексибилни у погледу садржине тих закона. Слажете ли се с Радуловићевим нацртима или бисте, као синдикати и партије, нешто мењали?

Ми очекујемо, као нужни минимум, да ти закони омогуће решавање питања 153 предузећа у процесу приватизације. Радуловићеви нацрти ишли су и даље од тога. Ако се елементи који гарантују решавање проблема државних предузећа задрже у изменама закона а све остало се уклони, ми ћемо и то подржати.

Да ли се оно што је у Радуловићевој верзији ишло даље од тог нужног минимума кретало у правцу којим очекујете да влада на крају пође?

Питање државних предузећа ваља решити хитно. Остало може бити корисно али му је потребно више времена. Зато је засад боље да се усвоји то што је минимум.

Незапослених сад већ има 760.000. Наплата ПДВ-а заостаје за оним што је буџетом предвиђено, што показује да нема промета, односно да новца немају ни грађани, ни привреда, па зато ни држава. Александар Вучић каже да ћемо у 2015. години осетити бољитак. С обзиром на све ове показатеље, мисли ли Светска банка да је то реално?

То ме је питала и особа која је учествовала у реструктурирању државних предузећа у Источној Немачкој. Рекао сам да се позитиван ефекат може очекивати за две-три године. Истина је, међутим, да је Источној Немачкој требало пет до осам година. Ми морамо бити бржи јер пет до осам година немамо.

Превелико срце државне управе

„Србија је једина земља која је током кризе повећала број запослених у јавном сектору. Балтичке земље, које су у односу на БДП имале већи проценат запослених него Србија, сад су испод вас. Ако се упоредите с новим чланицама ЕУ и земљама Балкана, изузев Словеније, Србија троши највећи удео БДП-а на плате у јавном сектору.

Међу чланицама ЕУ и државама-кандидатима, Србија има највише запослених у јавном сектору у односу на укупан број становника. На хиљаду становника, у јавном сектору запошљавате 20 људи више него Црна Гора, која је мања земља.

Ако погледате оно што је срце државне управе, здравство, образовање и социјална заштита, Србија ту запошљава 580.000 људи. Мало веће земље, попут Чешке, Белгије, Мађарске или Бугарске, имају између 230.000 и 400.000 радника.

Начин на који се плате расподељују у том сектору у Србији није ни транспарентан ни ефикасан. Људи за исти посао добијају различите плате а резултати Србије у образовању, здравству и ефикасности јавних инвестиција далеко су иза земаља које на то троше знатно мање”, каже Тони Верхеијен.