Џони – и то је Америка

Солун – Џони је једног врелог дана 1972, са још два другара, ушетао у бруклинску банку с намером да је опљачка за десет минута. Ствар се протегла на 12 сати, стигла је полиција, Џонијева мама и његов љубавник, због чије је операције промене пола Џони и кренуо у ову авантуру, почео је и директан ТВ пренос, лице романтичног пљачкаша освануло је на насловним странама ванредно штампаних издања новина. Још једна америчка звезда је рођена! За тили час огласио се и Холивуд, филмом „Пасје поподне” Сиднија Ламета, у којем лик Џонија Војтовица игра Ал Пачино (као Сони, номинован за Оскара), а све остало је одавно легенда.

А шта је било у стварности? О томе, директно у камеру, говори сам Џони Војтовиц у америчком документарном филму „Пас” Алисон Берг и Френка Кераудрена који се гледа у једном даху, јер актер на живописан, урнебесан, духовит и дирљив начин, без зазора, говори истину о себи. О томе како се оженио, добио децу, па тек онда имао прво хомосексуално искуство и то у америчкој војсци, током учешћа у Вијетнамском рату, о учествовању у раду и окупљању геј-активиста у Гринич вилиџу, јер је, како каже, „геј покрет настао истог дана када се човек спустио на Месец”, о судбинској љубави према Ернесту Арону, касније познатом као Елизабет Деби Еден, с којим се венчао у Гриничу, због чије је операције пљачкао банку и продао права за снимање филма како би му дао новац, о кратком боравку у затвору и свом бурном животу „веселог перверзњака”, мајци, брату, оптимистичком погледу на живот...

Џонијеви интервјуи у филму „Пас” изванредно су комбиновани с архивским и телевизијским материјалом, па се стиче неопходан утисак континуитета живота. Филм је сниман током неколико година, све до Војтовицеве смрти 2006, када је, иако већ тешко оболео од рака, и даље с смехом и шалом на сопствени рачун, говорио о себи, делећи аутограме пролазницима који не скривају одушевљење што су срели своју „америчку звезду”.

У истом фестивалском програму, под називом „Снимљене успомене”, нашао се и канадски документарац „Наш човек у Техерану” Ларија Вајнштајна и Дрива Тејлора, који открива нове информације о истинитој причи која је инспирисала и недавни настанак филма „Арго” Бена Афлека. Реч је о истраживању односа Кена Тејлора, канадског амбасадора у Техерану током исламске револуције, и америчке ЦИА, тајним договорима САД и Канаде да се организује „Операција орлова канџа”, акција спасавања шесторо америчких дипломата који су током талачке кризе 1979. спас пронашли у канадској амбасади. Динамично, узбудљиво, истраживачки темељно и много боље од филма „Арго”.

Шок у гледалишту доноси још једна документарна слика из новије америчке историје. Она коју је редитељка Саманта Грант назвала „Крхко поверење: Плагијаторство, моћ и Џејсон Блер у ’Њујорк тајмсу’”. У дугометражном документарном филму Грантова нуди портрет најозлоглашенијег серијског плагијатора новије историје, портрет Џејсона Блера, ухваћеног 2003. у крађи на десетине новинских прича и вести које је, уз све похвале свог уредништва, објављивао као своје у угледном и моћном „Њујорк тајмсу”.

Из филма „Пас“: Џони Војтовиц

Филм Грантове, осим самим Блером, који директно и уз много оправдања говори о себи и свом чину (објавио је добро продавану књигу и већ годинама је успешан као „лајф коуч”, са 200 сталних клијената), незапамћеном скандалу који је уздрмао позицију „Њујорк тајмса” и водећим уредницима ових новина, бави се и неким од суштинских питања крхкости поверења јавности у медије. Грантова делимично „кроји” филм и као сапунску оперу о Афроамериканцу којем се подмеће (Блер је Афроамериканац) напумпана „Блер афера”, што подразумева отварање тема расизма, заблуда, борбе за власт унутар храма „Њујорк тајмса”, чак и менталних болести. У целини, ипак јасно и гласно удара шамар хипокризији, залазећи дубље у сфере власти и политике, везе политике и медија, позива водеће медије на етику и пуну одговорност.

О одговорности грчких медија у доба владавине војне хунте у Грчкој (1967–1974), која се не би могла назвати никако другачије до – цензура, говори узбудљиви документарац „Наклоност према народу” Василиса Дувалиса. Осим богатог и врсно укомпонованог архивског материјала из живота Грчке тога доба, у филм су укључени и цензурисани инсерти из филмова, журнала, емисија, интервјуа, чак и из преноса слетања човека на Месец. А због бриге за народ забрањен је, између осталих, био и Буњуелов филм „Лепотица дана”. Дувалисов филм открива и велики број тајних извештаја цензорског одбора који се сада објављују први пут и отвара слику система контроле и свих механизама, сликајући детаљну фреску Грчке тога времена.

Међу многим од изврсних овогодишњих грчких документараца нашао се и „Каливрита – Људи и сенке” Илије Јанакакиса, потресно сведочанство о житељима места у којем су Немци током Другог светског рата, у знак одмазде за акције грчких партизана, починили покољ побивши све становништво старије од 14 година. Некадашњи каливритски сирочићи данас су седамдесетогодишњаци и још се боре с крвавим сликама и питањима ко су заиста, шта им се догодило, зашто им се догодило. Све у светлости Грчке која је сада у ЕУ и партнер Немачке која и данас кроји грчку судбину.

Украјина није бордел

И тема ненасилних протеста незадовољника широм света била је једна од честих међу филмовима о људским правима и борби за правду. У „Свакодневној побуни” Араша и Армана Риахија анализирају се протести од „Окупирај” (САД), шпанских, Арапског пролећа, иранских буна, па све до украјинских топлес-активисткиња из групе „Фемен”. Аутори у филму постављају и питање шта Србија има са тим и одговор дају кроз појављивање Срђе Поповића као директора „Канваса”, Центра за ненасилну акцију и стратегије.

Припаднице Фемена у филму „Украјина није бордел“

Припаднице украјинске топлес-феминистичке групе „Фемен” звезде су и аустралијског филма „Украјина није бордел”, у којем ауторка Кити Грин анализира ову сензацију, дубоко урања у мотиве и циљеве деловања ових девојака које се боре против патријархалног друштва, сексуалних и политичких репресија и предрасуда према (лепим) женама, и копајући још дубље открива и да иза феномена „Фемен” стоји ипак мушкарац – Виктор Свијатски, човек који повлачи конце и добро зарађује на слави ових девојака.