"Гељам даде" одзвања свуда

Ниш – Ниш је царски град који је пре скоро два миленијума поред реке Нишаве (Наисе) основао Константин Велики, римски император. Родило се и живело је у Нишу много обичних људи, који су знали да обележе поједине периоде бурног градског живота, али и научника и академика, спортиста и политичара, успешних привредника, посленика у култури – позоришних и филмских глумаца, музичара... Ту се застаје, свакако с разлогом, јер је нишка музика изнедрила и краља циганске музике, Шабана Бајрамовића.
Лето је, седмо у 21. веку, врућине су превелике, тропске, скоро неиздрживе. У рано суботње по подне Шабана затичемо у дворишту мале породичне кућице, испод крошњи дрвећа на нишкој Трошарини, где седи и расхлађује се са супругом Милицом и унуком Маријом. Питање доброг расположење уопште се не поставља, дочекује нас Шабаном осмех, који он не скида с лица. Милица одмах нуди кафу, сок...

– Ево, мало је вруће, али уживамо. Ту смо, у овој кућици, морам од тога да почнем, коју сам давно, пре двадесетак година купио, иако сам се надао да ћу добити стан од града као заслужни уметник. Али, нисам, и то ми је највише жао. Пронео сам славу Ниша и Србије читавом планетом, певао у више од 40 земаља света... И свуда сам добијао признања, велика, награде... Свуда, осим у Нишу. Немам ни пензије, нема ни Милица... Кћерке су одавно отишле својим путем, ето ту је са нама само унука Марија, од кћерке Катарине, али и она се спрема у "бели свет".

Како живите, од чега?

Певам. Имам већ 71 годину, рођен сам 14. априла 1936. године, али се не предајем. Песма ми је живот, она ме одржава и немам намеру да одустајем, да се повлачим. Док ме ноге држе, док могу да ходам, увесељаваћу и себе и своје пријатеље, највише наравно, љубитеље добре циганске песме.

Када сте почели?

Имао сам 17, можда 18 година када сам почео да певам по кафанама. А од 1967. године, значи пуних 40 година сам професионалац. Успео сам од заборава да отргнем више од 700 правих, изворних циганских песама, неке од њих донеле су ми светску славу, многе компоновао, прерађивао, дорађивао. И увек су биле у врху свог времена.

Проглашени сте за краља ромске музике?

Чекајте, није то ромска, то је циганска песма. Ту нешто морамо да рашчистимо. Ја нисам Ром, ја сам Циганин. Ја сам Србин циганског порекла, православац. Ја славим крсну славу Светог Тому и, наравно, велики хришћански празник Ђурђевдан. Какви Роми, ми смо Цигани и само тако пристајем да наставимо разговор. То је неко помодарство. Сећам се давно да је нишки Циганин Авда Зекић седамдесетих година рекао баш овако: "Ми смо Цигани, а Роми су били они што су били чланови партије". Значи, моја музика је циганска, изворна циганска музика, оригинална и вечна. И, јесам, проглашен сам краљем циганске музике, али мало вајде од тога имам. Пре неколико година гледаоци нишких локалних телевизија прогласили су ме почасним грађанином Ниша, али... Нема ни пензије, нема ни стана, све је то само на речима.

Зашто раније нисте то регулисали?

Ех, зашто нисам. Живели смо много мирније, били смо скромнији, није било толике зависти међу нама на естради. Ми смо се поштовали. Па Ниш је дао много српској и југословенској музици – Тому Здравковића, "Далтоне", касније "Лутајућа срца", "Кербере", "Галију", много других уметника, великих музичара... Из Ниша је кренуо и Љубиша Стојановић Луис. Није било љубоморе, суревњивости ни у једној области. Ми смо се надали да ће се неко сетити и помоћи нам да стекнемо кров над главом, да се ситуирамо. Било је и више новца, али потрошило се.

О Вас су се отимале продукцијске куће некадашње велике Југославије? Зар није могло да се уштеди?

Могло је, свакако, али да ми је тада било ове сада памети, све би било другачије. Од Словеније и Љубљане, преко Загреба, Београда, Александровца Жупског и "Дискоса", који је штампао моју прву касету са чистом, правом циганском музиком, до Скопља – сви су хтели да будем њихов. И знао сам ја то да наплатим, али, кажем, потрошило се. Супруга Милица и ја имамо четири кћерке: Жаклину, Мају, Катарину и Дусију, све су у Немачкој са породицама. Имам 12 унука и три праунука. Када се окупимо нема већег весеља.

Каква је то музика која Вас је прославила?

Рекох циганска, али и свака друга, јер сам знао да погодим, да убодем. Сећате се "Хануме". Сви мисле да је то циганска песма, али није. То је чиста српска севдалинка, не босанска, пазите шта вам кажем. Касније, лансирао сам хит "Гељам даде" ("Отишао си, оче"), који се пева широм планете... Не могу да опишем какво сам задовољство имао у Америци када сам ушао у један ресторан, у њему и белци и црнци, а музика разбија и то "Гељам даде". И у Немачкој, и Швајцарској, у Бугарској, Грчкој, свуда... Највише ме је ипак понела и далеко однела музика из филмова "Анђео чувар" и "Црна мачка, бели мачор", а последњих година моја "Месечина". И да не заборавимо најлепшу циганску песму "Ибервал тудела" ("Ветар дува, девојко")...

Имали сте некада сопствени оркестар, како је сада?

Да, биле су то "Црне мамбе", прослављени оркестар, и ја као прва црна мамба у њему. Незаборавно. И данас имам мањи оркестар. Али, много ређе наступам. Имам своје пријатеље у Нишу на чији позив увек одем, Гавру Новаковића, Сарића Сарму, Мишка, Зорана премијера, Кокана Американца у чијем реномираном ресторану и највише волим да певам. Има прелепу башту и увек пробирљиве госте.

Како гледате на данашњу музику?

Није исто, музика је отишла далеко и технологија за снимање... Данас се квалитетна народна музика повлачи пред неком другом, нема оне праве. Био је период када је забавна преузимала примат, па обратно, али су се у међувремену појавиле неке нове звезде које намећу свој стил и начин певања. Ипак, оно што вреди остаје, неуништиво је. Мислим на циганску и добру српску народну песму, на севдалинке, ма италијанске канцоне и француске шансоне, које радо певам. То је музика која као и џез и блуз никада неће нестати. Да ли знате да сам проглашеним трећим на свету у блузу...

Шта мислите о музици?

За мене нема тајни у музици. Једино жалим што људи мисле да не видим шта се дешава и шта покушавају да ми раде иза леђа. Краду моје песме, моје композиције. Одлично сам сарађивао са Гораном Бреговићем, а и многим другим. Глумио и у филмовима, певао. А сада неки новокомпоновани, гледам пре неко вече на телевизији, представља своју "личну карту" и наводи моју песму, замислите моју песму "Какву жену имам", ону коју сам ја, Шабан Бајрамовић, певао пре 20 година, као своју. Па ја сам ту песму посветио својој Милици. Краду и мисле да се то не може открити. Ките се туђим перјем.

Нишлије Вас последњих година памте по велелепном концерту на Тргу ослобођења, по учешћу на "Нисомнији"...

Воле и млади да ме слушају, звали ме да са "Кубизмом" наступам на "Нисомнији", био сам један од оснивача "Нишвила", нишког џез фестивала, био гост "Егзита". Признајем, то је за мене било нешто што се ретко доживљава. Хиљаде тинејџера ме прати и гледа, не одустају они, не посустајем ја. И то траје. Траже од мене да певам "Ђелем, ђелем". О кеј, кажем, а размишљам одакле они знају да ја то најбоље певам. Био је хаос...

Да ли Вас је некада политика привлачила?

Гледам само на телевизији шта се догађа. Видим да и ми Цигани имамо своје посланике у Скупштини Србије. Мене, међутим, то не интересује. Нека свако ради свој посао, то врло озбиљно кажем. Ви сте новинар, ја сам певач, неко је посланик, неко политичар, тамо су инжењери и директори... Када би у нашој земљи свако радио свој посао и када се не би мешао у туђи, било би све и боље у овој Србији. Не, политика ме не интересује јер никада од ње нисам ништа очекивао, а ништа ми није ни пружила ни дала. Ослоњен сам на себе и свој глас. Ја сам већ рекао пре неколико година да сам после свих година певања циганске музике био прави револуционар. Још од прве песме коју сам запевао и снимио са Мујом Алијевићем, са називом: "Мајко, ја долазим". То је била музичка револуција која када сам ја у питању а траје и данас.

А спорт?

Волим да гледам фудбал. Понекада одем и у спортску кладионицу, али много се штимају и намештају резултати.

Да ли у породици још неко пева, има ли наследника?

Нажалост, нико. То ми је најжалије, али мислим да је све питање генетике. Нисам имао среће да добијем сина, а кћерке су "повукле" на мајку. Ретко ме и прате када запевам у кући.

Ускоро ће Гуча и фестивал добре музике.

Скоро невероватно звучи, али иако сам певао уз најпознатије трубачке и дувачке оркестре, никада нисам био у Гучи. Искрено, бојим се велике гужве, а сада то више није за мене јер сам у годинама. Ипак, мислим да је Гуча јединствен музички догађај.

Код нас Цигана нема планова. Бар нема на дужи период. Данас сам у Нишу, цео август у Србији, има неколико добрих "тезги". Планирам, ако здравље буде добро, а дијабетичар сам, да на јесен опет обиђем Босну, Македонију, Бугарску, да одем до Немачке и Аустрије. До Беча и Минхена... После опет за Ниш. Не могу без Ниша и Нишаве, без дуванског дима нишких кафана. Без својих другара...