Столтенберг у трци за шефа НАТО-а

Специјално за „Политику”

Осло – Бивши норвешки премијер и лидер Радничке партије Јенс Столтенберг биће највероватније нови шеф североатлантске војне алијансе, јављају овдашњи медији позивајући се на поуздане дипломатске изворе у Бриселу и Вашингтону.

„Савезници су се договорили да 13. по реду генерални секретар НАТО-а буде Столтенберг и о томе ће коначну одлуку донети наредне недеље на министарском самиту амбасадора земаља чланица у Бриселу”, пише високотиражни дневник „Афтенпостен”.

У сенци захлађења односа између НАТО-а и Русије, због збивања у Украјини, унутар највећег војног савеза паралелно се одвија тиха, готово невидљива кампања и лобирање ко ће наследити актуелног генералног секретара Андерса Фога Расмусена, којем мандат истиче почетком септембра.

Пре недељу дана италијанска „Република” јавила је, а што су листом пренели сви норвешки медији, да је Јенс Столтенберг (55) највећи фаворит да преузме командовање НАТО-ом. Позивајући се на неименоване дипломатске изворе, италијански дневник јавио је да иза кандидатуре доскорашњег норвешког премијера чврсто стоје амерички председник Барак Обама, немачка канцеларка Ангела Меркел, а позитивно су се изјаснили и британски премијер Дејвид Камерон и француски председник Франсоа Оланд.

Не скривајући одушевљење што је бивши норвешки премијер главни фаворит да се пресели у Брисел, овдашњи медији ипак преносе и мишљења умеренијих оптимиста, политичких аналитичара који сматрају да ствар ипак није још готова. Осим Столтенберга, озбиљни кандидати за будућег шефа НАТО-а јесу и актуелни председник Европске комисије Жозе Мануел Барозо, британски министар одбране Филип Хамонд, бивши италијански министар спољних послова Франко Фратини и актуелни министар спољних послова Пољске Радослав Сикорски.

Овдашњи аналитичари кажу да Столтенберг испуњава готово све стандарде НАТО-а иако се средином осамдесетих као лидер подмлатка Радничке партије грчевито борио да Норвешка иступи из војног блока: потребно је да је кандидат управљао земљом као премијер, да има политичког и искуства у посредовању и преговорима и да је учествовао у безбедносним и одбрамбеним структурама. Аналитичари истичу да је НАТО-у сада потребан искусан политичар који је у исто време умерен али и тврд, вешт преговарач који има добре односе са Русијом.

Столтенберг је управљао Норвешком девет година у три наврата, али му недостаје озбиљнији рад са безбедносним структурама, при чему му се као озбиљна мана спочитава неблаговремена и недовољна реакција његове владе у терористичком нападу 22. јула 2011. године. Званична оцена независних комисија јесте да су током Брејвиковог напада на седиште владе и масакра на острву Утоја, целокупне безбедносне структуре затајиле те да је Норвешка била неколико сати потпуно обезглављена и „на коленима”.

Као премијер, Столтенберг је дуго био у немилости америчког председника Џорџа Буша, за чијег мандата му није пошло за руком да посети Белу кућу, док је његов претходник чак три пута боравио у САД. Више од шест година норвешки премијер чекао је на позив из Вашингтона, а односи су „отопили” тек избором Барака Обаме.

Буш је, наводе овдашњи медији, побеснео 2005. када је Столтенберг најавио да повлачи норвешке официре и војнике из рата у Ираку, о чему није благовремено обавестио председника САД. Две године касније, САД и њени савезници били су шокирани ставовима норвешког премијера око постављања америчког противракетног штита у Европи. Како је објавио „Викиликс”, у то време Буш је беснео што се Столтенберг слаже са руским председником Владимиром Путином у погледу размештаја ракета у Пољској и Чешкој. Очито љута и изненађена Бушова администрација назвала је тада премијера Столтенберга „Путиновим папагајем”.

С временом је Столтенбергова влада ускладила ставове са савезницима и Норвешка је постала једна од најпоузданијих чланица и финансијера НАТО-а. Норвешка даје највише војника у операцијама НАТО-а, једина је чланица алијансе која није смањила војни буџет, а команда НАТО-а посебно истиче залагање норвешког контигента у борбама у Авганистану и авијације у свргавању либијског вође Муамера ел Гадафија. Норвешка је учествовала и у агресији НАТО-а на СР Југославију 1999, али је тадашњу администрацију предводио премијер и лидер Хришћанске народне партије Шел Магне Бундевик.

Уколико чланице НАТО-а изаберу Столтенберга за генералног секретара алијансе, биће то својеврсни двоструки преседан: управљање огромном војном машинеријом, други пут заредом, било би поверено скандинавском политичару (од 2009. на челу НАТО-а је бивши дански премијер Расмусен), а с друге стране, функцију би преузео норвешки левичар чија се Радничка партија више од 20 година на политичкој сцени борила против чланства Норвешке у НАТО-у. Чак је Столтенберг као тринаестогодишњак и члан младих лабуриста учествовао у демонстрацијама против америчке интервенције у Вијетнаму.

Данас се питање норвешке лојалности америчкој спољној политици подразумева. Како цинично кажу неки норвешки аналитичари – „наравно да Обама и Америка желе Столтенберга. Кад Американци кажу скочи, норвешки политичари питају – колико високо”.