Stoltenberg u trci za šefa NATO-a

Specijalno za „Politiku”

Oslo – Bivši norveški premijer i lider Radničke partije Jens Stoltenberg biće najverovatnije novi šef severoatlantske vojne alijanse, javljaju ovdašnji mediji pozivajući se na pouzdane diplomatske izvore u Briselu i Vašingtonu.

„Saveznici su se dogovorili da 13. po redu generalni sekretar NATO-a bude Stoltenberg i o tome će konačnu odluku doneti naredne nedelje na ministarskom samitu ambasadora zemalja članica u Briselu”, piše visokotiražni dnevnik „Aftenposten”.

U senci zahlađenja odnosa između NATO-a i Rusije, zbog zbivanja u Ukrajini, unutar najvećeg vojnog saveza paralelno se odvija tiha, gotovo nevidljiva kampanja i lobiranje ko će naslediti aktuelnog generalnog sekretara Andersa Foga Rasmusena, kojem mandat ističe početkom septembra.

Pre nedelju dana italijanska „Republika” javila je, a što su listom preneli svi norveški mediji, da je Jens Stoltenberg (55) najveći favorit da preuzme komandovanje NATO-om. Pozivajući se na neimenovane diplomatske izvore, italijanski dnevnik javio je da iza kandidature doskorašnjeg norveškog premijera čvrsto stoje američki predsednik Barak Obama, nemačka kancelarka Angela Merkel, a pozitivno su se izjasnili i britanski premijer Dejvid Kameron i francuski predsednik Fransoa Oland.

Ne skrivajući oduševljenje što je bivši norveški premijer glavni favorit da se preseli u Brisel, ovdašnji mediji ipak prenose i mišljenja umerenijih optimista, političkih analitičara koji smatraju da stvar ipak nije još gotova. Osim Stoltenberga, ozbiljni kandidati za budućeg šefa NATO-a jesu i aktuelni predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Barozo, britanski ministar odbrane Filip Hamond, bivši italijanski ministar spoljnih poslova Franko Fratini i aktuelni ministar spoljnih poslova Poljske Radoslav Sikorski.

Ovdašnji analitičari kažu da Stoltenberg ispunjava gotovo sve standarde NATO-a iako se sredinom osamdesetih kao lider podmlatka Radničke partije grčevito borio da Norveška istupi iz vojnog bloka: potrebno je da je kandidat upravljao zemljom kao premijer, da ima političkog i iskustva u posredovanju i pregovorima i da je učestvovao u bezbednosnim i odbrambenim strukturama. Analitičari ističu da je NATO-u sada potreban iskusan političar koji je u isto vreme umeren ali i tvrd, vešt pregovarač koji ima dobre odnose sa Rusijom.

Stoltenberg je upravljao Norveškom devet godina u tri navrata, ali mu nedostaje ozbiljniji rad sa bezbednosnim strukturama, pri čemu mu se kao ozbiljna mana spočitava neblagovremena i nedovoljna reakcija njegove vlade u terorističkom napadu 22. jula 2011. godine. Zvanična ocena nezavisnih komisija jeste da su tokom Brejvikovog napada na sedište vlade i masakra na ostrvu Utoja, celokupne bezbednosne strukture zatajile te da je Norveška bila nekoliko sati potpuno obezglavljena i „na kolenima”.

Kao premijer, Stoltenberg je dugo bio u nemilosti američkog predsednika Džordža Buša, za čijeg mandata mu nije pošlo za rukom da poseti Belu kuću, dok je njegov prethodnik čak tri puta boravio u SAD. Više od šest godina norveški premijer čekao je na poziv iz Vašingtona, a odnosi su „otopili” tek izborom Baraka Obame.

Buš je, navode ovdašnji mediji, pobesneo 2005. kada je Stoltenberg najavio da povlači norveške oficire i vojnike iz rata u Iraku, o čemu nije blagovremeno obavestio predsednika SAD. Dve godine kasnije, SAD i njeni saveznici bili su šokirani stavovima norveškog premijera oko postavljanja američkog protivraketnog štita u Evropi. Kako je objavio „Vikiliks”, u to vreme Buš je besneo što se Stoltenberg slaže sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom u pogledu razmeštaja raketa u Poljskoj i Češkoj. Očito ljuta i iznenađena Bušova administracija nazvala je tada premijera Stoltenberga „Putinovim papagajem”.

S vremenom je Stoltenbergova vlada uskladila stavove sa saveznicima i Norveška je postala jedna od najpouzdanijih članica i finansijera NATO-a. Norveška daje najviše vojnika u operacijama NATO-a, jedina je članica alijanse koja nije smanjila vojni budžet, a komanda NATO-a posebno ističe zalaganje norveškog kontigenta u borbama u Avganistanu i avijacije u svrgavanju libijskog vođe Muamera el Gadafija. Norveška je učestvovala i u agresiji NATO-a na SR Jugoslaviju 1999, ali je tadašnju administraciju predvodio premijer i lider Hrišćanske narodne partije Šel Magne Bundevik.

Ukoliko članice NATO-a izaberu Stoltenberga za generalnog sekretara alijanse, biće to svojevrsni dvostruki presedan: upravljanje ogromnom vojnom mašinerijom, drugi put zaredom, bilo bi povereno skandinavskom političaru (od 2009. na čelu NATO-a je bivši danski premijer Rasmusen), a s druge strane, funkciju bi preuzeo norveški levičar čija se Radnička partija više od 20 godina na političkoj sceni borila protiv članstva Norveške u NATO-u. Čak je Stoltenberg kao trinaestogodišnjak i član mladih laburista učestvovao u demonstracijama protiv američke intervencije u Vijetnamu.

Danas se pitanje norveške lojalnosti američkoj spoljnoj politici podrazumeva. Kako cinično kažu neki norveški analitičari – „naravno da Obama i Amerika žele Stoltenberga. Kad Amerikanci kažu skoči, norveški političari pitaju – koliko visoko”.