Европски стандарди и чињенице

До украјинске фебруарске револуције, која је засад изнедрила Крим, проток времена (последњих 20 година) бележи низ наранџастих и јасмин револуција под окриљем демократије и људских права, како то само гордо звучи (Грузија, Украјина, Србија, Ирак, Либија, Тунис, Египат, Сирија).

Све што се десило у наведеном периоду рађено је у име демократије и европских стандарда, па и процеси у поменутим земљама. Треба поседовати завидни ниво интелектуалног слепила па не уочити барем логичку недоследност у примени такозваних европских норми.

Имајући у виду природу сукоба и ратова, који произлазе из примене ових стандарда, поставља се питање да ли под тим појмовима који персонификују европске вредности ми подразумевамо исти садржај.

Светски поредак после 1989. године представља се као либерално-демократски (свима је све дозвољено), заснован на правној једнакости, правима појединаца које штити устав, тржишној економији и својини, те „хуманитарном праву” као новом правном систему. То треба да важи на планети као глобалном селу. Тако се хуманитарно право и космополитизам подударају са неолиберализмом и глобализацијом. Шта се заправо десило? Поредак после 1989. године настао је као амалгам америчке империјалне моћи, неолиберализма и хуманитаризма. Глобализација морала и људских права уследила је после уједињења светског тржишта. Последица тога је политичка осионост и бахатост моћника диљем планете. Тиме је остварен пут хуманитарним интервенцијама које се пакују у целофан међународног права и људских права (Балкан, Авганистан, Ирак, Либија, Сирија итд.).

Инструметализацијом тврдње да постоји само један морални одговор на сложена светска политичка питања озакоњује се империјализам, то јест право да своје политичке неистомишљенике прогласите за нехумане и да их онда казните (од увођења санкција до бомбардовања).

Светски медији слике о тим непослушним варварима шаљу у сваки кутак планете, и то у континуитету. Бољег примера за демонизацију од нас тешко је наћи. Данас су ти непослушни избеглице, непожељни сиромаси напросто зло које треба елиминистати или им пружити помоћ на дуготрајном путу на коме треба да промене своје погрешне системе вредности, па и свест о себи, својој традицији и историји, како би могли искорачити на цивилизацијске стазе.

„Зао дух” је, што би рекао Андрић, изашао из боце. Косово као преседан је поново васкрсло.

Данас кад се десила Украјина, исти актери, Америка и Немачка, што ће рећи Обама и Меркелова, из пуних уста инсистирају на међународном праву о неповредивости граница и поштовању територијалног интегритета Украјине, јуче Грузије. Иста начела једино нису важила када су биле у питању бивша Југославија и данашња Србија.

Украјина и Крим су данас дошли као шлаг на торту за превредновање ових принципа, да освежимо наше памћење зарад разумног просуђивања. Шта нам је чинити данас и овде? Да ли смо стварно постали сурово равнодушни? (Ко да ми узме из моје душе Косово ако га опхрвани равнодушношћу сами не предамо?) Једно је сасвим извесно: принципи су остали исти, али су се променили интереси великих у ова два случаја. Што ће рећи, Косово је преседан који опомиње и обавезује, а право на самоопредељење до отцепљења још није отишло у запећак историје. Његову експлоатацију тек треба очекивати у ближем нашем окружењу те дељене Европе и света. Тако ће се референдум појављивати као основно демократско начело.

Професор универзитета