Живео дан младости

Ново ишчитавање историјске и документарне грађе и њено реанимирање у дискурс уметничког концепта представља данас један од активних чинилаца у савременој визуелној пракси. И Ана Адамовић (1974) се у својим радовима махом ослањала на документарну фотографију, у чијим слојевитим значењима настоји да препозна и репрезентује кодове прошлости интерпретиране у сумарном и својеврсном (под)сећању на минулу епоху. У том контексту, архивска грађа Музеја историје Југославије, као драгоценог документационог центра 20. века, веома је актуелна, а епоха Титове ауторитарне владавине данас је постала један од неисцрпних истраживачких пунктова за уметнике.

Између осталог, био је развијен и леп и/или удворички обичај народа Југославије да Титу шаљу различите рођенданске честитке. Међу њима се, у Музеју историје Југославије, чува и велика колекција фото-албума школских хорова које су слале пионирске организације.

Управо је визуелна референца за рад „Два хора” фото-албум „Првог завода за одгој глухе дјеце” у Загребу, послат Титу 1962. године. Други део рада посвећен је веома познатом београдском дечијем хору „Колибри”, који је у свом репертоару имао и патриотску песму „Најлепша је земља моја”. Овако створену идеализовану слику детињства меморисану у историјским кодовима амбивалентног значења Ана Адамовић преводи у контекст данашњег времена, до освешћеног и оштрог бескомпромисног увида нове генерације. Јер, разумевајући карактер идеолошке манипулације децом у пригодним ситуацијама, она испитује преносне механизме тоталитарне власти, чија се опасна витална линија пробија до сваког времена.

Наиме, измештајући почетну ситуацију две хорске фотографије у садашњи тренутак, Ана Адамовић стварно и симболично документе једног историјског времена испитује у реалности 2013. године. Али сада у њеном видео-раду хор глувонеме деце језиком знакова интерпретира песму „Ми стварамо смело”, а говор њихових тела изазива снажну и упечатљиву визуелизацију непостојећег тона. Алузија на променљивост карактера вредносног система и измештање ситуације из једног времена у друго основа је и рада „Најлепша је земља моја”. Тако су се некадашњи чланови хора „Колибри”, сада одрасли људи, сакупили и поново отпевали ову познату песму, 24 године после њиховог београдског концерта и 20 година од почетка рата у Југославији; данас у истом граду али, нажалост, у другој земљи.

Троделна амбијентална поставка „Два хора” – две видео-инсталације и документарне фотографије из 1962. и 1987. године – у једном субверзивном тону тангира питање идентитета и сећања, реалности и моћне власти, бизарног и документарног. Ана Адамовић се и овом поставком представила као сензибилна личност велике осетљивости за документарно, али и спремности да архивску грађу преведе у нови и јак артифицијелни код.