Živeo dan mladosti

Novo iščitavanje istorijske i dokumentarne građe i njeno reanimiranje u diskurs umetničkog koncepta predstavlja danas jedan od aktivnih činilaca u savremenoj vizuelnoj praksi. I Ana Adamović (1974) se u svojim radovima mahom oslanjala na dokumentarnu fotografiju, u čijim slojevitim značenjima nastoji da prepozna i reprezentuje kodove prošlosti interpretirane u sumarnom i svojevrsnom (pod)sećanju na minulu epohu. U tom kontekstu, arhivska građa Muzeja istorije Jugoslavije, kao dragocenog dokumentacionog centra 20. veka, veoma je aktuelna, a epoha Titove autoritarne vladavine danas je postala jedan od neiscrpnih istraživačkih punktova za umetnike.

Između ostalog, bio je razvijen i lep i/ili udvorički običaj naroda Jugoslavije da Titu šalju različite rođendanske čestitke. Među njima se, u Muzeju istorije Jugoslavije, čuva i velika kolekcija foto-albuma školskih horova koje su slale pionirske organizacije.

Upravo je vizuelna referenca za rad „Dva hora” foto-album „Prvog zavoda za odgoj gluhe djece” u Zagrebu, poslat Titu 1962. godine. Drugi deo rada posvećen je veoma poznatom beogradskom dečijem horu „Kolibri”, koji je u svom repertoaru imao i patriotsku pesmu „Najlepša je zemlja moja”. Ovako stvorenu idealizovanu sliku detinjstva memorisanu u istorijskim kodovima ambivalentnog značenja Ana Adamović prevodi u kontekst današnjeg vremena, do osvešćenog i oštrog beskompromisnog uvida nove generacije. Jer, razumevajući karakter ideološke manipulacije decom u prigodnim situacijama, ona ispituje prenosne mehanizme totalitarne vlasti, čija se opasna vitalna linija probija do svakog vremena.

Naime, izmeštajući početnu situaciju dve horske fotografije u sadašnji trenutak, Ana Adamović stvarno i simbolično dokumente jednog istorijskog vremena ispituje u realnosti 2013. godine. Ali sada u njenom video-radu hor gluvoneme dece jezikom znakova interpretira pesmu „Mi stvaramo smelo”, a govor njihovih tela izaziva snažnu i upečatljivu vizuelizaciju nepostojećeg tona. Aluzija na promenljivost karaktera vrednosnog sistema i izmeštanje situacije iz jednog vremena u drugo osnova je i rada „Najlepša je zemlja moja”. Tako su se nekadašnji članovi hora „Kolibri”, sada odrasli ljudi, sakupili i ponovo otpevali ovu poznatu pesmu, 24 godine posle njihovog beogradskog koncerta i 20 godina od početka rata u Jugoslaviji; danas u istom gradu ali, nažalost, u drugoj zemlji.

Trodelna ambijentalna postavka „Dva hora” – dve video-instalacije i dokumentarne fotografije iz 1962. i 1987. godine – u jednom subverzivnom tonu tangira pitanje identiteta i sećanja, realnosti i moćne vlasti, bizarnog i dokumentarnog. Ana Adamović se i ovom postavkom predstavila kao senzibilna ličnost velike osetljivosti za dokumentarno, ali i spremnosti da arhivsku građu prevede u novi i jak artificijelni kod.