Просјачење уносан бизнис

Сакаћење сопствене деце, изнајмљивање чланова породице организованим групама које се баве просјачењем у земљи и иностранству, страх од гнева макроа и слепо поштовање правила групе изгледају као да су резервисани за неку другу димензију али одигравају се баш на улицама Београда. Званичних података о броју просјака у престоници нема али, како каже Драган Гринвалд, директор Прихватилишта за одрасла лица у Београду, у њиховој установи је у последње 34 године, колико постоје, званично регистровано 1.542 просјака. Ипак, њихов број је, како наглашава, сигурно много већи.   

Чак 90 одсто просјака су, како истиче наш саговорник, професионалци, док се остали овим послом баве из нужде. Свега један проценат чине алкохоличари или наркомани. У овај посао улазе уз помоћ макроа који их распоређују по престоници. Београд је њихова Мека.

– Највећи проценат просјака чине жене и деца, а дешава се да жене које немају децу изнајмљују туђу и ту "услугу" плаћају од 10 до 15 евра. Понекад родитељи сакате своје потомке како би имали што вишу цену. Овом приликом долази до велике злоупотребе деце, жена или хендикепираних особа – објашњава наш саговорник.

Групе просјака обично имају од 10 до 15 чланова, а уколико су добро организоване за један дан могу да зараде од 500 до 750 евра. Имају своје лозинке и жаргон.

– Када неко од њих примети полицију или наше хумане патроле и повиче "поплава" и остали се разбеже. Дешава се да затворимо пролаз на Зеленом венцу али да они ипак умакну. Тада "слепи" изненада прогледају, а "инвалиди" проходају. Бег им олакшавају и мобилни телефони па их је тешко ухватити на делу – искрено прича наш саговорник.

 Све групе су територијално организоване и не смеју да залутају на туђи рејон. Обично просе на местима на којима је велика фреквенција људи. Међу собом се деле на туристичке просјаке који "раде" на местима која посећују гости престонице или у сезони посећују Црногорско приморје; девизне који одлазе у иностранство, пардон просјаке које, извињавајући се, од пролазника траже новац који им недостаје за карту, лек или хлеб. Има и оних који "хватају" људе на фолирање, тачније глуме неки недостатак. Строгих правила понашања се без поговора придржавају, у супротном бивају сурово кажњени пред осталим члановима групе. Макрои су спремни и да унаказе човека као упозорење осталима да не смеју да га издају или поткрадају. Узимају сав плен, а осталима, како каже наш саговорник, новац дају само за храну.

Просјаци се, према подацима Прихватилишта за одрасла лица, најчешће регрутују из Бијељине, Зворника, Сремске Митровице или Јужне Србије јер у тим местима постоји велики број породица које се традиционално баве овим "послом". Не чине то из немаштине, истиче Гринвалд, већ зато што су свесни да на тај начин могу да зараде велике паре.   

Ову појаву је тешко сузбити јер се санкције ретко примењују и веома су благе. За онога ко се затекне у прошњи предвиђена је казна од свега 20.000 динара или 30 дана затвора, а њихови шефови су заштићени страхом и ћутањем подређених.

– Неопходне су строже казне али питање је како би се оне спроводиле. Јако је тешко одвојити мајку од детета, казнити трудницу или хендикепирану особу – истиче директор и додаје да је неопходно што веће ангажовање полиције која би успела да ухвати вође група. 

Да би овај проблем био превазиђен, кажу стручњаци, потребна је сарадња целог друштва, полиције, центара за хуманитарни рад, али и грађана. 

Пре свега обавезно је променити свест и навике народа јер када би, како каже Гринвалд, просјачке капе и кутије биле празне нико се више не би бавио овим "послом".

Ипак, иако тако не изгледа, наш саговорник истиче да овај негативан друштвени проблем код нас није претерано распрострањен и да се, за сада, успешно сузбија.