Prosjačenje unosan biznis

Sakaćenje sopstvene dece, iznajmljivanje članova porodice organizovanim grupama koje se bave prosjačenjem u zemlji i inostranstvu, strah od gneva makroa i slepo poštovanje pravila grupe izgledaju kao da su rezervisani za neku drugu dimenziju ali odigravaju se baš na ulicama Beograda. Zvaničnih podataka o broju prosjaka u prestonici nema ali, kako kaže Dragan Grinvald, direktor Prihvatilišta za odrasla lica u Beogradu, u njihovoj ustanovi je u poslednje 34 godine, koliko postoje, zvanično registrovano 1.542 prosjaka. Ipak, njihov broj je, kako naglašava, sigurno mnogo veći.   

Čak 90 odsto prosjaka su, kako ističe naš sagovornik, profesionalci, dok se ostali ovim poslom bave iz nužde. Svega jedan procenat čine alkoholičari ili narkomani. U ovaj posao ulaze uz pomoć makroa koji ih raspoređuju po prestonici. Beograd je njihova Meka.

– Najveći procenat prosjaka čine žene i deca, a dešava se da žene koje nemaju decu iznajmljuju tuđu i tu "uslugu" plaćaju od 10 do 15 evra. Ponekad roditelji sakate svoje potomke kako bi imali što višu cenu. Ovom prilikom dolazi do velike zloupotrebe dece, žena ili hendikepiranih osoba – objašnjava naš sagovornik.

Grupe prosjaka obično imaju od 10 do 15 članova, a ukoliko su dobro organizovane za jedan dan mogu da zarade od 500 do 750 evra. Imaju svoje lozinke i žargon.

– Kada neko od njih primeti policiju ili naše humane patrole i poviče "poplava" i ostali se razbeže. Dešava se da zatvorimo prolaz na Zelenom vencu ali da oni ipak umaknu. Tada "slepi" iznenada progledaju, a "invalidi" prohodaju. Beg im olakšavaju i mobilni telefoni pa ih je teško uhvatiti na delu – iskreno priča naš sagovornik.

 Sve grupe su teritorijalno organizovane i ne smeju da zalutaju na tuđi rejon. Obično prose na mestima na kojima je velika frekvencija ljudi. Među sobom se dele na turističke prosjake koji "rade" na mestima koja posećuju gosti prestonice ili u sezoni posećuju Crnogorsko primorje; devizne koji odlaze u inostranstvo, pardon prosjake koje, izvinjavajući se, od prolaznika traže novac koji im nedostaje za kartu, lek ili hleb. Ima i onih koji "hvataju" ljude na foliranje, tačnije glume neki nedostatak. Strogih pravila ponašanja se bez pogovora pridržavaju, u suprotnom bivaju surovo kažnjeni pred ostalim članovima grupe. Makroi su spremni i da unakaze čoveka kao upozorenje ostalima da ne smeju da ga izdaju ili potkradaju. Uzimaju sav plen, a ostalima, kako kaže naš sagovornik, novac daju samo za hranu.

Prosjaci se, prema podacima Prihvatilišta za odrasla lica, najčešće regrutuju iz Bijeljine, Zvornika, Sremske Mitrovice ili Južne Srbije jer u tim mestima postoji veliki broj porodica koje se tradicionalno bave ovim "poslom". Ne čine to iz nemaštine, ističe Grinvald, već zato što su svesni da na taj način mogu da zarade velike pare.   

Ovu pojavu je teško suzbiti jer se sankcije retko primenjuju i veoma su blage. Za onoga ko se zatekne u prošnji predviđena je kazna od svega 20.000 dinara ili 30 dana zatvora, a njihovi šefovi su zaštićeni strahom i ćutanjem podređenih.

– Neophodne su strože kazne ali pitanje je kako bi se one sprovodile. Jako je teško odvojiti majku od deteta, kazniti trudnicu ili hendikepiranu osobu – ističe direktor i dodaje da je neophodno što veće angažovanje policije koja bi uspela da uhvati vođe grupa. 

Da bi ovaj problem bio prevaziđen, kažu stručnjaci, potrebna je saradnja celog društva, policije, centara za humanitarni rad, ali i građana. 

Pre svega obavezno je promeniti svest i navike naroda jer kada bi, kako kaže Grinvald, prosjačke kape i kutije bile prazne niko se više ne bi bavio ovim "poslom".

Ipak, iako tako ne izgleda, naš sagovornik ističe da ovaj negativan društveni problem kod nas nije preterano rasprostranjen i da se, za sada, uspešno suzbija.