У потпалубљу

Данашњи светски систем по много чему подсећа на брод који тоне. Онима у потпалубљу и у машинским постројењима вода је већ одавно до ушију. Блиску опасност слуте и они који се налазе у некада удобним кабинама за обичне путнике. Једино на врху брода путници у луксузним одајама се понашају као да нема никакве опасности. Краткотрајни упозоравајући прекиди у дотоку струјесамо им путовање чине узбудљивијим.

На командном мосту понеки озбиљно схватају ситуацију, али мало тога чине да се она реши. Заправо, уместо било каквог оригиналног решења стижу прекори ложачима у потпалубљу да не раде довољно и наредбе да морају да уложе више напора како би брод брже стигао до рајског одредишта на које је кренуо.

Нико нема идеју како поправити брод на отвореном мору, а ни намеру да путнике евакуише на неко можда мање удобно али сигурније пловило. Они с врха се плаше да би у таквом премештању изгубили своје привилеговане положаје. Има, међутим,и међупривилегованима оних који стрепе од будућности. Због тога се понеки од њих већ затварају у своје луксузне кабине страхујући од најезде руље из потпалубља.

Најгоре је наравно онима у потпалубљу. У очају, неки од њих траже начин да скоче у море и спас потраже у варљивој нади да ће се пливајући извући из незавидне позиције. Већина других, међутим, спасава голи живот покушавајући да се домогнејош непоплављених виших нивоа брода. Пометња и паника која прати такве покушаје чини да једни друге повлаче наниже покушавајући да на њихов рачун поправе своју позицију. Проблем је што чак и када неки од њих успеју да се докопају вишег нивоа,убрзо схвате да је труд био узалудан јер је надирућа вода у међувремену већ поплавила позицију за коју су веровали да им пружа сигурно уточиште.

Но, упркос ванредној ситуацији,брод, истина све теже, плови не мењајући курс. На промену курса не утичу ни све отворенији сукоби на командном мосту. Разлог је што се они не воде око стратешких питања која се тичу судбине брода и правца његове путање. Уместо тога, борба се води око тога ко ће бити главни капетан и чија ће сезастава вијорити на јарболу.

Ако покушамо да на том броду пронађемо Србију,чућемо да је деценијама била смештена у једној шестокреветној путничкој кабини. У односу на путнике из више класе,то није било бог зна шта, али у односу на мученике у потпалубљу,била је то више него завидна позиција. После су се путници у тој кабини посвађали и већина је, укључујући Србију, завршила у потпалубљу које је већ тада опасно почело да се пуни водом.

Србија је међу првима схватила да брод тоне и спас је покушала данађе у бегу с брода безглаво пливајући ка некаквом имагинарном острву с давно закопаним благом. Једва извукавши живу главу из злехудих таласа,после десет година дављења вратила се на брод. Наравно, као и сви бунтовници који крше бродска правила, примерено је кажњена, а потом поново враћена у потпалубље.

И сада се тамо налази. Подвргнута је специјалном третману.Посматрају је и уче је да вредно весла јер је брод давно остао без мотора. Међутим, као и свима у потпалубљу,вода јој је преко главе, а залихе у боци с кисеоником све су мање. Брод је данас трошнији него пре четврт века, а позиција Србије неповољнија упркос томе што је готово све покушала да би променила свој положај.

Док је још била међу обичним путницима покушала је са сапутницима из своје кабине да организује остале путнике из нижих класа и потпалубља да промене бродска правила и учине их погоднијим за себе. Успех је био краткотрајан – јер се двовлашће на броду брзо завршило – а суноврат за све уротнике страшан. После се самостално одметнула и неко време давила у мору. Када је враћена на брод,почела је да саботира нова бродска правила надајући се да ће тако истовремено задржати достојанство и живу главу. Испоставило се да је у потпалубљу то јако тешко. Тек недавно је, изгледа, схватила да ће морати да се стриктно придржава бродских правила ма колико она била неповољна за оне из потпалубља.

Инстинкт за самоодржањем је превагнуои Србија се упустила у утакмицу пењања ка вишим нивоима према правилима која дају мале, али какве-такве шансе да се преживи на броду у који вода све силније продире. Најгоре од свега је што то исцрпљујуће пењање обезбеђује само толико да се и они који се највише труде не удаве.

У борби за голи живот путници из потпалубља не увиђају да само удружени могу да промене своју ситуацију. Правила не допуштају такве аранжмане, а панична борба за голи живот иначе свакога упућује само на себе. Они с врха затварају ретке пролазе који служе за успон из потпалубља надајући се да ће тако одржати своје привилеговане позиције.

Брод и даље тоне, али док не потоне, или док се не домогне каквог-таквог копна,проћиће још много времена. Сада су под водом и некада сигурни спратови,па је дављеника све више. Избор им је мали, готово никакав – или да се препусте стихији или да се грчевито и даноноћно боре за дашак свежег ваздуха. 

Ванредни професор на Филозофском факултету у Београду