Наташа Кандић вређа новинаре

Чита ли уопште Наташа Кандић новине или из њих насумце истргне одговарајуће цитате који служе њеној тези. На ово питање подстакао ме је њен текст у јучерашњем броју с насловом „’Политика’ нас враћа на стару реторику”.

„Реално је претпоставити да Шуваковићева реферира на ставове и податке ’Политике’, која је готово свакодневно током НАТО бомбардовања извештавала о колонама Албанаца који беже од америчких бомби према Албанији, Македонији и Црној Гори”, каже она за мој текст „Косовски вирус или кримски грип”. Уводник се, међутим, бави сасвим другом темом: мишљењима стручњака за међународно право о томе да ли су бомбардовање СРЈ 1999. и самопрокламована независност Косова 2008. били правни пример за отцепљење Крима и његово припајање Русији.

Као доказ за тезу да „америчка и европска администрација, већина америчких, немачких, британских и холандских професора и експерата за међународно право, међународне невладине организације и две-три локалне организације за људска права сматрају да се Крим и Косово не могу поредити”, она наводи текст „Њујорк тајмса” од 9. марта ове године.

Сумњам да га је прочитала јер он управо говори о томе како је право на самоопредељење и отцепљење релативан принцип: час га има час га нема. Тај текст пореди баш Косово и Крим и констатује да су САД и Москва поново сучељене око валидности овог принципа, али на супротним странама. Међу мишљењима различитих америчких експерата, новинар „Њујорк тајмса” наводи и оно Димитри Симеса, председника вашингтонског Центра за националне интересе: „Косово је веома легитиман преседан. Независност је тамо постигнута упркос противљењу једне легитимне демократске и у основи прозападно оријентисане Владе Србије. Насупрот томе, нова прозападна влада у Кијеву на власт је дошла свргавањем легитимно изабраног председника.”

Шуваковићева, како ме Наташа Кандић у четири наврата назива, као да сам у власништву неког анахроног егзотичног племена, не нуди никакву „стару српску опцију, од које до сада званично није одступио ниједан српски политичар”, како она тврди. У мом тексту нудим читаоцима „Политике” само делимичан преглед различитих мишљења светских, а не српских експерата и политичара. Нисам при томе имала довољно простора за Герхарда Шредера, некадашњег немачког канцелара, који је пре неки дан изјавио да је напад НАТО-а на Србију 1999. био „кршење међународног права” и да се у оба случаја (на Криму и на Косову) ради о повреди повеље УН и кршењу међународног права. Рачунам, прати ваљда оснивачица и бивша извршна директорка Фонда за хуманитарно право шта се пише и код нас и у свету. Нисам се посебно освртала ни на кризу у Шпанији и панику у ЕУ (по речима Фелипеа Гонзалеса) због најављеног неуставног референдума о отцепљењу Каталоније у новембру, коју тамошњи експерти пореде са унилатералним проглашењем независног Косова.

„По њеном, Србија и њене оружане снаге су недужне”, усуђује се да за мене каже садашња координаторка пројекта РЕКОМ/Људски губици у југословенским ратовима. Одакле ли је то извукла ако не из нерасположења што је жуљају све чешће констатације да се признање Косова као бумеранг враћа Западу. Наташа Кандић је признала Косово и то потврдила својим одласком на седницу скупштине на којој је проглашена независност, још 2008. То је за њу била свечаност, како је тада рекла у интервјуу НИН-у. Косово је за њу постало независно још у јулу 1999, додала је.

Она не гађа мене, већ „Политику”, за коју каже да је у „вођству на стари начин” и да је паралелу између Крима и Косова пренела на терен „патриотизма”. Откад је патриотизам постао кад пратиш „Њујорк тајмс”, „Паис” или „Гардијан” и преносиш шта говори Шредер или Фелипе Гонзалес? Баш би било лепо када би и Наташа Кандић постала такав патриота, а не да новинарима лупа етикете извлачећи површне закључке из непрочитаних текстова.