Nataša Kandić vređa novinare

Čita li uopšte Nataša Kandić novine ili iz njih nasumce istrgne odgovarajuće citate koji služe njenoj tezi. Na ovo pitanje podstakao me je njen tekst u jučerašnjem broju s naslovom „’Politika’ nas vraća na staru retoriku”.

„Realno je pretpostaviti da Šuvakovićeva referira na stavove i podatke ’Politike’, koja je gotovo svakodnevno tokom NATO bombardovanja izveštavala o kolonama Albanaca koji beže od američkih bombi prema Albaniji, Makedoniji i Crnoj Gori”, kaže ona za moj tekst „Kosovski virus ili krimski grip”. Uvodnik se, međutim, bavi sasvim drugom temom: mišljenjima stručnjaka za međunarodno pravo o tome da li su bombardovanje SRJ 1999. i samoproklamovana nezavisnost Kosova 2008. bili pravni primer za otcepljenje Krima i njegovo pripajanje Rusiji.

Kao dokaz za tezu da „američka i evropska administracija, većina američkih, nemačkih, britanskih i holandskih profesora i eksperata za međunarodno pravo, međunarodne nevladine organizacije i dve-tri lokalne organizacije za ljudska prava smatraju da se Krim i Kosovo ne mogu porediti”, ona navodi tekst „Njujork tajmsa” od 9. marta ove godine.

Sumnjam da ga je pročitala jer on upravo govori o tome kako je pravo na samoopredeljenje i otcepljenje relativan princip: čas ga ima čas ga nema. Taj tekst poredi baš Kosovo i Krim i konstatuje da su SAD i Moskva ponovo sučeljene oko validnosti ovog principa, ali na suprotnim stranama. Među mišljenjima različitih američkih eksperata, novinar „Njujork tajmsa” navodi i ono Dimitri Simesa, predsednika vašingtonskog Centra za nacionalne interese: „Kosovo je veoma legitiman presedan. Nezavisnost je tamo postignuta uprkos protivljenju jedne legitimne demokratske i u osnovi prozapadno orijentisane Vlade Srbije. Nasuprot tome, nova prozapadna vlada u Kijevu na vlast je došla svrgavanjem legitimno izabranog predsednika.”

Šuvakovićeva, kako me Nataša Kandić u četiri navrata naziva, kao da sam u vlasništvu nekog anahronog egzotičnog plemena, ne nudi nikakvu „staru srpsku opciju, od koje do sada zvanično nije odstupio nijedan srpski političar”, kako ona tvrdi. U mom tekstu nudim čitaocima „Politike” samo delimičan pregled različitih mišljenja svetskih, a ne srpskih eksperata i političara. Nisam pri tome imala dovoljno prostora za Gerharda Šredera, nekadašnjeg nemačkog kancelara, koji je pre neki dan izjavio da je napad NATO-a na Srbiju 1999. bio „kršenje međunarodnog prava” i da se u oba slučaja (na Krimu i na Kosovu) radi o povredi povelje UN i kršenju međunarodnog prava. Računam, prati valjda osnivačica i bivša izvršna direktorka Fonda za humanitarno pravo šta se piše i kod nas i u svetu. Nisam se posebno osvrtala ni na krizu u Španiji i paniku u EU (po rečima Felipea Gonzalesa) zbog najavljenog neustavnog referenduma o otcepljenju Katalonije u novembru, koju tamošnji eksperti porede sa unilateralnim proglašenjem nezavisnog Kosova.

„Po njenom, Srbija i njene oružane snage su nedužne”, usuđuje se da za mene kaže sadašnja koordinatorka projekta REKOM/Ljudski gubici u jugoslovenskim ratovima. Odakle li je to izvukla ako ne iz neraspoloženja što je žuljaju sve češće konstatacije da se priznanje Kosova kao bumerang vraća Zapadu. Nataša Kandić je priznala Kosovo i to potvrdila svojim odlaskom na sednicu skupštine na kojoj je proglašena nezavisnost, još 2008. To je za nju bila svečanost, kako je tada rekla u intervjuu NIN-u. Kosovo je za nju postalo nezavisno još u julu 1999, dodala je.

Ona ne gađa mene, već „Politiku”, za koju kaže da je u „vođstvu na stari način” i da je paralelu između Krima i Kosova prenela na teren „patriotizma”. Otkad je patriotizam postao kad pratiš „Njujork tajms”, „Pais” ili „Gardijan” i prenosiš šta govori Šreder ili Felipe Gonzales? Baš bi bilo lepo kada bi i Nataša Kandić postala takav patriota, a ne da novinarima lupa etikete izvlačeći površne zaključke iz nepročitanih tekstova.