Десет година узалудне наде

Ниш – Пре скоро једне деценије, 15. јула 2004. године у Нишу су рођене тројке – Емилија, Анђелија и Лазар. Овог лета ово троје малишана, одличних ученика трећег разреда ОШ „Доситеј Обрадовић“, прославиће десети рођендан.

Исто толико са својим родитељима Браниславом и Славишом Аранђеловићем надају се да ће им бити решено и стамбено питање и да ће добити обећани стан. Отац ових малишана Славиша за „Политику“ каже:

– Одмах по рођену Емилије, Анђелије и Лазара обећано нам је да ће се град Ниш побринути да хитно решимо питање крова над главом. Тада, када су се пре десет година родили, становали смо у делу једне куће у градском насељу Дуваниште. Нас петоро користили смо четрдесетак квадратних метара и у том изнајмљеном простору остали смо пуне три године стално ишчекујући да ће обећање града бити коначно и реализовано. На нашу жалост мењала се градска власт, обећања су остајала „мртво слово на папиру“ и, када више нисмо били у ситуацији да плаћамо кирију и остале обавезе, морали смо да се иселимо. Стално су расли трошкови за одрастање и одгој деце и били смо принуђени да се преселимо код родитеља моје супруге. Бар кирију да не плаћамо – испричао нам је Славиша Аранђеловић.

Браниславини родитељи су последњих шест и по година помагали својој кћерки и њеној породици, највише у чувању малишана, који су у међувремену пошли и у школу. Ипак, Бранислава и Славиша се надају да град није заборавио на обавезу према њиховој породици:

– Покушали смо више пута да дођемо до праве информације да ли ће уопште наш проблем бити решен. Обећања смо добили не само после рођења наше троје деце већ и годинама касније. Када смо се 2007. године обратили тадашњем градоначелнику Смиљку Костићу речено нам је да је поступак у току. Потом смо исти одговор добили и 2010. од службе градоначелника Милоша Симоновића. Стално нам се говори како се на решавању нашег стамбеног питања ради, али ево већ ће деценија, а ништа није решено – каже отац нишких тројки.

У кући родитеља Браниславе, Лазар и његове сестрице Емилија и Анђелија су у једној собици, коју користе и деле. Ту уче, цртају, певају… И са својим родитељима надају се да ће ипак једнога дана добити већи и комфорнији стамбени простор који им и према градским одлукама одавно припада. И који им је из дана у дан све потребнији.