Deset godina uzaludne nade

Niš – Pre skoro jedne decenije, 15. jula 2004. godine u Nišu su rođene trojke – Emilija, Anđelija i Lazar. Ovog leta ovo troje mališana, odličnih učenika trećeg razreda OŠ „Dositej Obradović“, proslaviće deseti rođendan.

Isto toliko sa svojim roditeljima Branislavom i Slavišom Aranđelovićem nadaju se da će im biti rešeno i stambeno pitanje i da će dobiti obećani stan. Otac ovih mališana Slaviša za „Politiku“ kaže:

– Odmah po rođenu Emilije, Anđelije i Lazara obećano nam je da će se grad Niš pobrinuti da hitno rešimo pitanje krova nad glavom. Tada, kada su se pre deset godina rodili, stanovali smo u delu jedne kuće u gradskom naselju Duvanište. Nas petoro koristili smo četrdesetak kvadratnih metara i u tom iznajmljenom prostoru ostali smo pune tri godine stalno iščekujući da će obećanje grada biti konačno i realizovano. Na našu žalost menjala se gradska vlast, obećanja su ostajala „mrtvo slovo na papiru“ i, kada više nismo bili u situaciji da plaćamo kiriju i ostale obaveze, morali smo da se iselimo. Stalno su rasli troškovi za odrastanje i odgoj dece i bili smo prinuđeni da se preselimo kod roditelja moje supruge. Bar kiriju da ne plaćamo – ispričao nam je Slaviša Aranđelović.

Branislavini roditelji su poslednjih šest i po godina pomagali svojoj kćerki i njenoj porodici, najviše u čuvanju mališana, koji su u međuvremenu pošli i u školu. Ipak, Branislava i Slaviša se nadaju da grad nije zaboravio na obavezu prema njihovoj porodici:

– Pokušali smo više puta da dođemo do prave informacije da li će uopšte naš problem biti rešen. Obećanja smo dobili ne samo posle rođenja naše troje dece već i godinama kasnije. Kada smo se 2007. godine obratili tadašnjem gradonačelniku Smiljku Kostiću rečeno nam je da je postupak u toku. Potom smo isti odgovor dobili i 2010. od službe gradonačelnika Miloša Simonovića. Stalno nam se govori kako se na rešavanju našeg stambenog pitanja radi, ali evo već će decenija, a ništa nije rešeno – kaže otac niških trojki.

U kući roditelja Branislave, Lazar i njegove sestrice Emilija i Anđelija su u jednoj sobici, koju koriste i dele. Tu uče, crtaju, pevaju… I sa svojim roditeljima nadaju se da će ipak jednoga dana dobiti veći i komforniji stambeni prostor koji im i prema gradskim odlukama odavno pripada. I koji im je iz dana u dan sve potrebniji.