Страначки "рат" око рата

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 29. јула - Док се још не зна ко ће прогласити победу и да ли ће је уопште бити на највећем фронту данашњице, рат у Ираку се све брже враћа на терен с кога је покренут и претумбава политичку сцену САД. Хаос у Багдаду и око њега могао би чак и да пресудно утиче на унутрашњи распоред снага у суперсили и одређивање њеног будућег статуса у светским пословима – процењују аналитичари. Ирачки рат је прерастао можда у највећи спољнополитички спор свих времена међу главним америчким странкама – сугерише Мајкл Манделбаум, специјалиста са универзитета Џонс Хопкинс.

"Тај рат не личи ни на један наш претходни рат и око њега овде водимо партијски рат, каквог није било ни у време Вијетнамског рата" (окончаног пре више од три деценије) изјавио је "Лос Анђелес тајмсу", који у данашњем броју помно анализира феномен повратног дејства спорне спољне војне интервенције.

Заједничка невоља

"Спољна политика данас игра већу улогу у предизборним кампањама (за председника САД и већи део састава парламента) него икад после хладног рата (после пада Берлинског зида 1989. године) сматра Курт Кембел из новог вашингтонског Центра за нову америчку безбедност. Притом ће за победу на изборима бити кључна, додаје, опредељења о два рата – у Ираку и против тероризма.

Демократе више говоре о неопходности да се заврши рат у Ираку а републиканци о потреби да се настави рат против тероризма, поготову против "радикалног ислама" – сажима калифорнијски лист страначке диференцијације. Али, упозорава на заједничку невољу изборних ривала: "Анкете показују да већина Американаца тражи јасне одговоре на оба питања".

Тешко да ће таквом захтеву бити удовољено. Бирачи ће, највероватније, све до изборног часа у новембру следеће године добијати само двосмислене наговештаје – замућености показују завидну отпорност на покушаје разбистравања.

Америка је тренутно изложена јаком "бумеранг ефекту" своје спољне политике. Шеф Беле куће Џорџ Буш је 2003. наредио поход на Ирак, уз погрешне претпоставке и обећања да ће то означити преуређивање света а нарочито модернизацију Блиског истока, али је "успео" да пољуља традиционална савезништва и да у ланац повеже кризе "проширеног Блиског истока", од Газе до Авганистана. Уједно, нове овдашње обавештајне процене кажу да се главни непријатељ Ал каида "опоравила и да спрема нове ударе на САД (попут оних отетим путничким авионима 11. септембра 2001. године) због којих је Вашингтон повео "глобални рат против тероризма".

Да би једна другу и ширу јавност одобровољиле, две главне странке ће покушати да покажу специфично јединство на "мање спорним питањима". Ни то није једноставно.

Око "косовског питања", на пример, демократи истичу како су у мандату њиховог лидера Била Клинтона бомбардовањем "завршили главни посао" док развој ситуације показује да је републиканцима остављен "врућ кромпир". Јер, одређивање будућег статуса те покрајине, која је под међународном управом а део Србије, појачало је већ нарасле зазоре у односима Вашингтона с Москвом, и изазвало нове спорове око домета међународног права и додатна деликатна раслојавања у Европској унији.

Спољна политика је, у сваком случају, заоштрила америчка партијска препуцавања и предизборна надметања. "Радије бих да ја изгубим изборе него да ми изгубимо у ирачком рату", поручује упорно републикански председнички претендент Џон Мекејн. Засад му се поклич делимично остварује: осетно су му опале подршке донатора и анкетираних, док се ирачки кошмар наставља и над Мекејном уверљиву предност држи бивши њујоршки градоначелник Рудолф Ђулијани који више инсистира на истрајавању у "рату против исламског тероризма".

Дубока преиспитивања

У табору демократа дошло је до спољнополитичког дуела између њихових фаворита за председничку номинацију – Хилари Клинтон и Барака Обаме. Бивша "прва дама" је конкуренту пребацила да је на том пољу "неодговоран и наиван" зато што је најавио да би већ у првој години мандата разговарао са страним "тиранима". Илиноиски кадар је сенатској колегиници "жестоко узвратио", окарактерисавши је као "само лакшу категорију" курса владајућег тандема – врло непопуларног у анкетама – који чине Буш и потпредседник Ричард Чејни.