Друго име за досаду

Са списка мана које један филм у мањој или већој мери може да има, најпогубнија је досада. То је тешко опростив филмски грех. Нажалост, управо од тога највише пати америчко-немачки филм „Крадљивица књига”, британског редитеља Брајана Персивала, до сада познатог по једном успешном телевизијском серијалу.

Од једне занимљиве и узбудљиве истоимене књиге–бестселера аустралијског писца Маркуса Зусака, која у себи садржи све елементе који су и иначе привлачни холивудској индустрији, баналном сценаристичком адаптацијом Мајкла Петронија, у садејству са Персивалом, добијен је тром, развучен, престилизован и стерилан филм, без јасне редитељске идеје.

Упињући се у намери да буду што вернији књижевном предлошку, што је мисија унапред осуђена на пропаст, јер Зусакова књига има више од 500 страница, двојац Петрони–Персивал видно се мучи са неприликама које стално искрсавају, а за које су сами криви. Из романа који почива на радњи и њеној непрестаној прогресији кроз низ односа и наративних рукаваца, сценариста је из свега извукао понешто, укључујући и Смрт као наратора, а редитељ га је слепо следио не развијајући ништа од тога на прави и филмски пожељан начин.

Зато наративна целина „Крадљивице књига” делује неповезано, неконцизно и незаокружено. Догађаји се нижу епизодно, ликови су бескрвни и стереотипно-телевизијски скицирани, њихови односи без интриге и психологије, режија се пречесто заснива на предугом низу истоветних крупних планова због чега гледалац брзо губи интерес. И што је најгоре, Персивалов филм у великој мери банализује историјски контекст, одузимајући му и значење и тежину.

Управо је тај историјски контекст за ову причу о отпорности људског духа у тренуцима борбе за опстанак, изузетно важан. Јер, главна јунакиња, та окретна и храбра деветогодишња Лизел (игра је француска девојчица Софи Нелис) – коју је мајка,од немачког друштва стигматизована комунисткиња, после смрти маленог брата поверила старатељима, великодушном Хансу (Џефри Раш) и његовој заједљивој жени Рози (Емили Вотсон) – одраста у нацистичкој Немачкој током Другог светског рата. Ту, усред страхота, мржње, глади, неизвесности и смрти, уз дечака из улице Рудија и младог Јевреја Макса, којег њени старатељи скривају у свом подруму, Лизел открива чаролију књига, уметност приповедања, снагу речи и имагинације и то за њу постаје једини излаз из узбурканог и окрутног света.

Тај друштвено-историјски контекст, што је тако моћно реалистично описано у Зусаковој књизи, зарад визуелне исполираности и мелодрамских претензија аутора занемарен је у филму, чија је поетика, тачније – патетика, блиска телевизијским серијалима.

Нажалост, ни глумачке креације не спасавају ствар. Млађи чланови глумачке екипе се муче, они старији и знатно искуснији укључујући ту и Џефрија Раша и Емили Вотсон, по Персиваловом задатку труде се да говоре енглески са немачким акцентом, што је прилично бесмислено, јер ни трунку не доприноси градњи локалног колорита.

Малена Софи Нелис је талентована и харизматична и својом појавом утиче на емоције гледаоца чији је задатак да заплаче над њеном судбином и над судбином свих недужних ликова у филму. Али, не дајте се заварати. Ако у вама прораде емоције, на томе ћете захвалити Зусаковом књижевном предлошку, а не Персиваловој неуспелој креацији.