Почетак краја или крај почетка

Иако у изборној кампањи за парламентарне изборе нисмо чули много нових идеја, нити јасно формулисан план за предстојећи период, гледајући изборне резултате,схватамо да су они ипак имали изражен плебисцитаран карактер: били су гласање за статус кво или против њега. Наиме, тренутно највећа политичка странка успела је да створи утисак, макар вербално, отклона од „петооктобарских” реформи, а грађани су потврдили да не верују више у потенцијал и легитимност тог модела друштвеног и економског развоја. Модел коме је дефинитивно истекао рок употребе и коме су грађани масовно окренули леђаодликовао се надувавањем бирократије, неселективним узимањем кредита код међународних финансијских институција, подстицањем грађана на задуживање, падом квалитета високог образовања, корупцијом приликом расподеле државних послова и средстава, контроверзном реформом правосуђа и софистицираним механизмом политичког притиска на медије. Циљ оваквог модела транзиције био је „поткупљивање” бирача до наредних избора, на штету дугорочног развоја земље и будућих генерација,и преузимање државних ресурса од стране страначких олигархија. Поменути начин вођења политике с временом је довео до деиндустријализације, константног фискалног дефицита, високог јавног дуга – којиније пратила изградња модерне инфраструктуре, малог прилива директних инвестиција ван процеса приватизације, великог сиромаштва у појединим деловима земље (нарочито у јужним окрузима), неефикасне администрације и астрономских цена некретнина.

Да је досадашња политика неодржива,потврђује и усвојени буџет за текућу годину: предвиђен је фискални дефицит од 7,1 одсто бруто домаћег производа, а истовремено се очекује стагнација привреде – најреалнији сценарио је раст од један одсто БДП. Буџетски дефицит обично значи постојање фискалних стимулуса којима се, кроз подстицање домаће тражње, генерише економски раст. У нашем случају пак видимо да је држава у дефициту и да се задужује не како би се развијала, већ да би уопште функционисала. Ова чињеница указује на неравнотеже због којих ће наша генерација као и будуће плаћати цех – уколико остане статус кво. Пред новом владом ће,дакле,бити историјски задатак да пронађе формулу развоја којом ће покренути привреду, ставити у функцију наш географски положај, смањити социјалне и регионалне неједнакостии подстаћи грађане да активно учествују у развоју државе.То ће бити истински тест њеног успеха, јер грађани нису спремни ништа мање да прихвате.

Ситуација која нас је снашла није последица фаталности или неког српског усуда, већ је производ погрешних политика у претходне две и по деценије. Из искуства последње деценије,јасно је да се основна ограничења за раст Србије не налазе на страни тражње, већ на страни понуде. Политиканти су кроз подршку потрошњи повлађивали краткорочним апетитима грађана и уводили их у зачарани круг задуживања и сиромаштва. Државнике ћемо пак препознати према способности да се ухвате укоштац са правим узроцима стагнације, међу којима су основни: лоша инфраструктура, нетранспарентна економска политика, неефикасно судство, финансијска недисциплина и висок ниво корупције у државном апарату. Зато је неопходно да се на највишем политичком нивоу образује тим стручњака који ће у наредна четири месеца припремити национални развојни план, са циљем да се отклоне поменута ограничења на страни тражње, другим речима да се обезбеде елементарни предуслови за развој земље.

Имајући у виду идеалан географски положај Србије за међународну трговину и велики потенцијал за раст – у случају подизања енергетске ефикасности, модеран развојни план иза кога би стала држава био би привлачан за многобројне институционалне и приватне инвеститоре. Предуслов је припрема веродостојних биланса државне имовине и јасан мандат министарства економије – које се бави стратешким развојем, а не законом о раду. Реализација плана неће бити могућа без независних јаких институција у којима нема места за страначке пулене, попут ревизорског суда, завода за статистику, развојне банке и др.

У Србији је крајем 19. и почетком 20. века главна тежња била обезбеђивање излаза на Јадранско море и железничко повезивање лука са Београдом – што је био један од циљева још у балканским ратовима. Наши преци вероватно не би веровали када би чули да данас возови иду спорије него пре сто година, а да је линија са Солуном укинута. Уколико би се само део енергије који се трошио за смишљање фиктивних уговора у државној управи усмериона планирање развоја, будуће генерације би нас памтиле и по нечему добром.

Програмски директор Центра за међународну сарадњу и одрживи развој