Мала духовита музика

Специјално за "Политику"
Вербије, августа – Те вечери, 23. јула, су на програму музичког фестивала у Вербијеу били Орфова "Кармина Бурана" и Бартокова Соната за два клавира и удараљке. Узбуђење велико јер је концерт први овогодишњи фестивалски сусрет са Мартом Аргерич. Препуно гледалиште, публика озбиљна и сконцентрисана, нестрпљиво чека хировиту, легендарну пијанисткињу а у подсвести се полако припрема и за други део, сјајан амерички хор "Колегиејт Корал" и звонки глас црног тенора Кенета Тарнера...

А онда се на самом почетку на сцени појављују виолиниста и пијаниста. Њихова нумера најављена је само као одломак из "Мале кошмарне музике". Добро, да чујемо и ово, биће кратко па онда Аргерич... Виолиниста почиње да свира тему Моцартовог "Турског марша", пијаниста га прекида, каже "То што свираш није више модерно... снизи овај тон, онај други повиси, и крени испочетка!" И, гле – "Турски марш" после две мале измене звучи као традиционална клецмер музика коју у луцидној пародији Моцарта, пијаниста повремено хармонизује и Џемс Бонд темом. Њих двојица су крајње озбиљни и удубљени, а у сали – урнебес смеха и одушевљења. Публика је схватила виц али је и потпуно затечена: шта се ово дешава? Двојица виртуоза, опуштено и у маниру врхунских комичара, шале се на рачун класичне музике, како то може само неко ко је изврсно познаје и воли, а публика... публика се смеје. И смеје. До суза. Без престанка, и тако из нумере уз нумеру, читавих 20-так минута! Око хиљаду и по посетилаца једва успева да скине осмех са лица и престане са одушевљеним жамором када на сцену излазе извођачи, хмм, Бартока... Ко су та двојица због којих ми је жао што на сцени видим Марту Аргерич?! Ко су уметници за које је чувени "пајтоновац" Тери Џоунс рекао да су "нови, надреално забавни и изузетно духовити"?!

Они су Алексеј Игудесман, виолиниста руско-јеврејског порекла из Петрограда, и Ричард Хинг-Ки Џу, пијаниста британско-корејског порекла из Лондона. Обојица имају по 34 године, а знају се од 12-те, када су у престижној Јехуди Мењухин школи, стичући врхунско образовање, почели да збијају прве шале на часовима и да другачије размишљају о класичној музици. Од онда су одвојено и уобичајеним стазама градили солистичке каријере све док нису схватили да у савременом свету класичне музике има премало духа и хумора и решили да нешто промене по том питању.

Тако се 2004. године родио пројекат "Мала кошмарна музика" (алузија на Моцартову "Малу ноћну музику") који описује низ непредвиђених ситуација у којима се музичар нађе од школовања до првог солистичког концерта. Ту су и агресивни професор и преамбициозни колега-конкурент из Азије који Бетовенову "За Елизу" застрашујуће прецизно свира карате ударцима, и звоњава неизбежних мобилних телефона на дуго припреманом солистичком концерту...

– Зашто ово радимо? Зато што мислимо да су радост, осећај уживања и забаве помало заборављена суштина музицирања, каже Алексеј Игудесман. – И Хајдн и Моцарт и многи други писали су музичке шале, и хумор је одувек повезан са музиком. А данас је у свету класике све преозбиљно и почиње да личи на сопствену уштогљену пародију. Ми никог и ништа не исмевамо, само приказујемо како у данашње време музичар мора да се снађе у свакој ситуацији и да му је хумор и у највећем кошмару најбољи савезник. 

Сваки њихов музички "скеч" је пажљиво и луцидно осмишљен, прецизно уигран, одглумљен, бриљантно изведен. Комбинује популарну и филмску музику са класичном. И ослобођен је било какве врсте приземног или јефтиног хумора.

– Обојица смо на академији прошли и уобичајене основе драме, позоришта и глуме, али се у том смислу нисмо посебно усавршавали, каже пијаниста Ричард Џу. – Велики узори су нам, наравно, непревазиђени Виктор Борге и Дадли Мур. И увек се са пријатељима и неколико редитеља консултујемо пре но што направимо нову тачку, јер водимо рачуна да у нечему не претерамо, да не пређемо границу доброг укуса. За сада се нико није увредио, или бар то јавно није признао.

А међу пријатељима и одушевљеним следбеницима су и Миша Мајски и Јулијан Рахлин (са којима су имали и посебан наступ у Вербијеу), од којих имају велику подршку и са којима планирају бројне наступе.    

– Тренутно завршавамо нови програм са Гидоном Кремером који је дошао на идеју да урадимо целовечерњи концерт са њим и његовом "Кремератом". Програм ће се звати "Филм и комедија: успон и пад једног класичног музичара", и премијеру ће имати у августу 2008, каже Алексеј Игудесман, додајући да ових месеци раде и  на сценарију за свој први ТВ-шоу серијал на једној немачкој телевизији. 

На крају, уз информацију да се на сајту "YouTube" налази неколико њихових спотова, још једна добра вест: Алексеј Игудесман ми најављује да ће 28. децембра дириговати Београдском филхармонијом на београдском "новогодишњем концерту". То морамо да искористимо и замолимо га да нам изведе и мало од "мале кошмарне музике"...