Зашто се стидимо одласка психијатру

Већина Срба радије би пристала на операцију срчаних зализака него на посету психијатру.
У прилог овој тези недвосмислено говоре и резултати истраживања агенције "Фактор плус", спроведених на узорку од хиљаду испитаника, који говоре да свега пет одсто наших суграђана редовно иде психијатру. Ово истраживање такође је показало да психијатра понекад посећује 17,6 одсто људи, а његову помоћ никад није тражило чак 77 одсто становништва.

Мрачни средњи век

Одговарајући на питање – због чега нису никада затражили помоћ стручњака за душу, половина испитаника изјавила је да нема времена, трећина да их је срамота, а петина – да не зна како да га пронађе. Међутим, иако је две трећине испитаника изјавило да никада не иде психијатру, када им је понуђено питање – да ли би одлазили на организоване психотерапијске третмане, 60 одсто њих одговорило је – потврдно. Особе које би пристале на посету стручњаку за душу помоћ би затражиле пре свега због депресије и страхова, а потом због осталих психичких поремећаја.

Др Благоје Куљић, психијатар и когнитивно-бихејвиорални психотерапеут из Института за ментално здравље у Београду, брани тезу да је стид од психијатра – планетарног карактера и да представља једну од заблуда мрачног средњег века у коме су ментални болесници били сматрани за вештице и спаљивани на ломачи. Иако је отац психоанализе у великој мери револуционисао наше разумевање људске душе, а родоначелници различитих психотерапијских праваца доста учинили на популаризацији психијатрије, велики број особа и даље ставља знак једнакости између психичких тегоба и лудила.

"На психолошком плану, одлазак психијатру значи признање – ја нисам у стању да сам решавам своје психичке проблеме и потребна ми је помоћ другога. А ако потражим помоћ, онда губим свест о сопственој свемоћи и околини признајем да нисам јак. Идеја да смо јединствени и усамљени у нашим проблемима такође представља велику кочницу да се потражи помоћ стручњака за душу. Другим речима, већина особа потражи помоћ тек када процени да је њихов проблем тектонских размера и да ремети свакодневно функционисање, односно када процене да је мања штета да их неко види да одлазе психијатру него да им се распадне брак или да нека болест зависности доведе до патолошких метастаза породичног ткива. Такође, није редак случај да се обиђу сви лекари соматске оријентације, па се тек онда закуца на врата психијатра", објашњава др Благоје Куљић.

Ментални проблеми на трећем месту

Наш саговорник подсећа да психијатрија све донедавно није имала моћне лекове за борбу са менталним обољењима, а чињеница да се психијатријске болнице углавном налазе на периферији града, а не у ужем градском језгру, илуструје однос које друштво има према "другачијима". Иако се у западним земљама одлазак личном психијатру сматра знаком престижа, наши суграђани углавном стрепе од отварања картона у неком од института за ментално здравље. Ова врста стида нарочито је изражена у мањим местима.

Постоје многе предрасуде у вези са менталним болесницима, а један од дубоко укорењених ставова гласи да за психичке бољке нема лека. Др Благоје Куљић каже да ми можемо полемисати о томе да ли су озбиљна ментална обољења излечива, али исти аргумент можемо користити и када говоримо о пацијентима кардиолога – ко је икада икога излечио од високог крвног притиска? Другим речима, хипертензија се може само држати под контролом, а не и излечити. Слична метафора важи и за психијатријска обољења – одређени проценат је потпуно излечив, а остала се могу држати под контролом .

Предрасуда да су ментални болесници агресивни лако се разбија податком да је у целој популацији психијатријских пацијената свега неколико процената њих опасно по себе и ближњег свог, а тезу да смо усамљени и јединствени у својој патњи демантује статистика Светске здравствене организације која недвосмислено сведочи да око 450 милиона људи у свету пати од менталних поремећаја или поремећаја понашања. Око 70 милиона људи на свету пати од зависности од алкохола, педесет милиона људи има епилепсију, око 24 милиона болује од шизофреније, између десет и двадесет милиона особа сваке године покуша самоубиство, а један милион њих се убије. Процене СЗО говоре се да ће једна од четири особе током живота бити погођена неким менталним поремећајем, а подаци Института за јавно здравље Србије говоре да је од 1999. до 2002. године учесталост менталних поремећаја повећана за 13 одсто. Ментални проблеми данас су на трећем месту проблема јавног здравља – одмах после кардиоваскуларних и цереброваскуларних поремећаја.

Катарина Ђорђевић