Преминуо митрополит загребачко-љубљански Јован

ЗАГРЕБ– Митрополит загребачко-љубљански Јован Павловић, преминуо је данас у Загребу у 77. години, објављено је на сајту Српске православне цркве.

Митрополиту се пре неколико дана погоршало здравствено стање, због чега је смештен у Клиничко-билнички центар Сестре милосрднице у Загребу, где је, после можданог удара, оперисан у суботу, 29. марта ове године.

И поред преданог залагања лекара ове угледне здравствене установе, митрополит Јован је премину данас у 18:10, наводи се на сајту.

О смрти Митрополита Јована, обавештен је његова светост патријарх српски г. Иринеј, као и сви чланови Светог архијерејског синода са главним секретаром протојерејем-ставрофором Савом Јовићем, који ће у ванредној седници донети одлику ко ће администрирати Митрополијом загребачко-љубљанском и утврдити све потребне детаље погреба митрополита Јована, додаје се у саопштењу.

Митрополит загребачко-љубљански Јован (Павловић), пуних 37 година био је архијереј Српске православне цркве.

За митрополита загребачког СПЦ изабран је 1982. године. Раније је био епископ Лепавински и викарни епископ патријарха Германа.

Претходни архијереј СПЦ који је столовао у Загребу био је Дамаскин (Грданички) до 1969. године, а потом је епархијом администрирао Емилијан (Мариновић), да би затим на редовном заседању Светог архијерејског сабора СПЦ 1977. године, духовни надзор над Загребачком епархијом био поверен епископу лепавинском Јовану (Павловићу).

Управо на његову иницијативу године 1983. ова епархија Српске цркве преименована је у Загребачко-љубљанску. Данашњи назив и опсег јурисдикције она је добила 1994. године, од када је пуна титула надлежног архијерера ове епархије „Митрополит загребачко-љубљански и целе Италије.

Иначе, Епископија загребачка Српске цркве у ранг митрополије уздигнута је 1931. године.

Јован Павловић рођен је октобра 1936. у Славонији, у Мединцима (Подравска Слатина). Пошто је окончао нижу гимназију у Слатини, уписао се у Богословију „Свети Сава” у Београду, која је тада била смештена у манастир Раковица.

Завршио је Богословски факултет Српске Православне цркве у Београду 1963. године, а затим школовање наставља на Евангелистичкој академији у Шлезвигу и Теолошком факултету у Килу, као и на Лудвиг-Максимилијан универзитету у Минхену. Поносно је истицао да је византологију у Минхену, иначе чувеном византолошком центру, слушао код знаменитог Ханса Георга Бека.

Као свршени постдипломац постављен је за суплента Богословије св. Кирила и Методија у Призрену, потом се у истом звању налазио у Богословији Света Три јерарха у Крки. Ту, у манастиру Крка, замонашио се новембра 1967. Од године 1972. био је професор Богословије у Крки.

За епископа Српске цркве изабран је одлуком Светог Архијерејског Сабора маја 1977. Хиротонисао га је Патријарх Герман.

Пуних 10 година, од 1982. до 1992. био је преставник СПЦ у Женеви, у Комисији за међуцрквену помоћ. Учествовао је на низу међуцрквених сусрета унутар негдашње Југославије и у свету, и поред руковођења његовом епархијом, администрирао је и другим епархијама СПЦ, попут Горњокарловачке и Славонске. Председавао је Архијерејским Сабором СПЦ и Синодом.

Као председник Епископског савета СПЦ у Републици Хрватској руководио је сарадњом с тамошњим световним властима у чему је имао знатног успеха, као и на пољу јачања српских образованих институција у данашњој Хрватској.

Имао је такође знатну улогу и као члан Комисије за преузимање сакралних црквених предмета, одузетих од СПЦ током Другог светског рата.

Такође, изузетно предано је радио на обнови и постављању „на ноге” српских храмова у његовој епархији, попут манастира Лепавине (подигнутог око 1550.) који су као древни сведоци српског присуства у тим крајевима често били жртве историјских околности.