Салама код Лукреције

Постоји тајна коју никада нећемо сазнати: шта ми у ствари једемо? Више нема могућности да се вратимо елементарном менију наших далеких предака. Ми смо потрошачи, незаштићена врста пред индустријом хране, цркотинама, отровима и себи сличнима.

Неко ми је пре десетак дана (поново) послао кратак, језиви филм о томе како се производе виршле. И од чега. Како од одвратне емулзије, која се добија млевењем кокошјих ногица, везивног ткива, крављих вимена, кожица и шија, уз помоћ адитива, боја, нешто соли, шећера и зачина, средства за „учвршћивање” те љигаве смесе – настаје хотдог. Виршла у избушеној кифли, са сенфом или без њега. Кувана у заједничком лонцу са осталим гастрономијама. Уз брзог угоститеља који не пере руке. Можда би да има где. Око 40 одсто дашчара за брзо наједање у Београду нема текућу воду.

Један што је животињске лешеве претварао у пљескавице и то продавао деци, ухваћен је. Али многи од њих нису. Кад зацврчи на ћумуру, све постаје јестиво. Уз фолклорне додатке – црни лук и љуту и туцану паприку, пре свега. Део најгорих бактерија, кажу епидемиолози, изгори јак огањ, гадне мирисе угуши спасоносни лук, а остало неутралише наш имунолошки систем. Навикли смо, од тровања нас спасава само то што смо давно затровани.

Кад смо већ код оних шија. Код пилета, а богме и зрелијих кокошака, па и кокота, то јест петлова, то је буквално кост и кожа. Али грехота је да се баци. Уз шије се дода пет одсто некаквог меса, било каквог, само да није много, јер произвођач калира, да не кажемо – обара себи профит. Иде у штету. Салама такве врсте (поново снимљен процес производње) ипак се разликује од виршле која изазива јак апетит. Уз нешто меса, дакле, додаје се соја, што је здрава идеја, и све то чини млевене шије привлачнијим.

Хрскавица је обавезна, везивно ткиво везује и саламе. Уместо емулзије, за саламе се додају боје, неутралног састава, мање-више розе, како би се добио неопходни „ружичасти шлајм”. Још око седам одсто адитива, исто толико соли, сланине „сапуњаре” без меса, још мало пилећих вратова (може и пилећих мозгова), ако се осети мањак тог есенцијалног састава, шећер и „цемент”, зачини, љуте травке, босиљак, рузмарин, цимет и кари, и будућа салама је спремна да улети у црево.

Дизајнери цртају омот, рекламе показују срећну породицу која седи на зеленом пропланку и не може једино без те саламе „од чистог меса”, па се живот и смрт врте даље, по својим правилима.

Нутриционисти тврде да се штетне материје из ужасних месних прерађевина годинама таложе у организму, ако га већ не отрују одмах. Одатле нам стижу обољења срца и крвних судова, важних жлезда и свега што може да оболи у трошном људском створењу. А може све.

Виршле и саламе само су хорор илустрација неизбежне размене материја с природом и индустријом која за нас производи храну. Ништа није онако како пише у декларацијама, а и да јесте, није нимало утешно. Ако стигнете, а није вам гадно, прочитајте шта сте све појели са „крањском кобасицом”. Ситна су слова, али набавите лупу.

Можемо мало погледати и зелену салату, свеже јагоде, ротквице и остале дарове недирнуте природе које нам агресивно нуде на пијачним тезгама. Али, поново нас упозоравају нутриционисти. Те биљке које сматрамо здравом храном, препуне су пестицида и хербицида. Не бих знао да објасним тачно значење ових непријатних појмова, али да је отров јесте, да је добро – није.

Испада да смо увек у опасности кад год се спремамо за убоги оброк: месо, млеко, воће, прерађевине, све је сумњиво. Неко сматра да је решење за „сваког појединца” – који то може, а има где – да набави козу. Да је храни непрсканом травом у свом забрану и троши њено млеко и сир.

Наравно да ова идеја није остварива, осим као лични робинзонски подухват. Изгледа као идилична библијска утопија. Нека врста једночлане, или како се коме заломи, „породице бистрих потока”. С козом, наравно, као кључним капиталом живота који нам нико други, осим нас самих, не може отровати.

Није ово написано да би нам се смучио живот пред храном. Пролеће је, предстоје излети у природу, уживања сваке врсте. Али, јутрос сам слушао госпођу из неког министарства, мислим здравља (заборавих јој и име и функцију), која тврди да поводом описаних салама бадава дижемо галаму. То су, каже она, углавном сензације, можда има салама које су смеће, не тврди она да нема, али већина је добра. Пробала.

Мало сам био бесан на такво тетошење српских Лукреција. Држава се држи по страни. Са нама су још једино др Нада Мацура и њени савети како да се хранимо здраво и будемо мање масни.