Шта може лаж бесмртној души

Требиње – У оквиру пројекта Института за књижевност и уметност из Београда: „Смена поетичких парадигми у српској књижевности XX века: национални и европски контекст”, у Требињу, на манифестацији „Дучићеве вечери поезије”, одржан је научни скуп с темом: „Поетика Рајка Петрова Нога”. О делу великог песника говорило је тридесетак књижевних критичара, историчара књижевности, универзитетских професора... С Рајком Петровим Ногом (1945), у паузи начног скупа, разговарамо под чувеним требињским платанима, под којима је, верујемо, седео и Дучић.

Какав је осећај слушати тумаче сопствене поезије. Успевају ли они да открију нешто чега ни сами нисте били свесни?

Увек је корисно, мада није увек пријатно, слушати одјек својих стихова. „У туђем смо срцу своје срце чули”, писао је Миљковић. Овде је, уз старе асове у тумачењу поезије (С. Кољевић, Ј. Делић, А. Јовановић, И. Негришорац, Б. Летић) пристигао и неки нови, сензибилан, образован и уљудан млади свет који, у општој вредносној пометњи, има чврста мерила и једну скоро монашку приврженост поезији. И песници и њихови тумачи данас су у некој врсти азила, а Дучићево Требиње као да је рођено за прибежиште. Неко важан је рекао да је песма увек отворена и да је случајност завршава. Сваки нараштај друкчије чита и тумачи, и тако нам открива понешто чега у својим стиховима можда и нисмо били свесни. Зато су ми ове „посмртне почасти” двоструко драге. Човеку се учини да је још жив.

Залагали сте се за повратак Дучића у отаџбину. Да ли је песник, коначно, добио место које му припада у српској књижевности?

И док је Дучићев прах био у туђини, о Дучићу се у нашој земљи ванредно добро писало: П. Слијепчевић, М. Павловић, М. Бегић, М. Кашанин, М. Данојлић, Н. Петковић, Н. Кољевић. Када смо Дучићеве земне остатке враћали, Дучић није путовао од града до града, већ од храма до храма, да би се скрасио у красној Херцеговачкој Грачаници, на Црквини изнад Требиња. Са великим песницима увек је тако: којом силином их потискују и изгоне, они се стотину пута снажније враћају. Данас је већ опште место да је неизмеран удео Дучићев – и у поезији и у прози – којим је нашу књижевност, историју и културу уопште „вукао за уши” да буде и већа и боља, него што је била. Ако је – а јесте – Петар Други Петровић Његош епска, Јован Дучић је наша лирска парадигма.

Дучић је од Требиња желео да направи „мали Дубровник”. Колико је у томе успео?

Дучић је писао да је Дубровник никао на српској стени и да све најбоље – воду, ваздух, храну и људе – добива из српског залеђа. Дучић је Дубровник ненадмашно стиховима посвојио. Али и пре Дучића, стари дубровачки песник је певао: „Са врх Срђа вила кличе;/ Здраво српски Дубровниче”! Било па прошло. А ко зна шта ће бити. Од Требиња Дучић није, чини ми се, правио мали Дубровник; Требиње је старије од Дубровника, и Дучић му је ту старину потцртавао. Данас је Требиње Србима мала и лепа медитеранска утеха.

У парку се гледају Његош и Дучић. О чему ли они данас разговарају?

Први споменик Његошу уопште – рад Томе Росандића – Дучић је поклонио „своме милом Требињу”. Да се зна у какав врх треба гледати и на кога се угледати. Дучића смо преко пута Његоша „посадили”, ту на улазу у Дучићев парк – да Владика и Кнез песника „по сву ноћ зборе горке самоће ове земље”. Имали су, богме, у последње време о чему горко зборити, а можда и тврдо мучати. Али и Његош и Дучић стоје ту да нас сваки пут опомену и постиде: „Јесмо ли као у исконске сате/ Налик на твоје обличје и данас?/ Ако ли нисмо, каква туга за нас,/ Ако ли јесмо, каква беда за те”.

Одлазите ли у Сарајево, које сте морали да напустите, где намеравају да подигну споменик Францу Фердинанду?

После овог последњег рата више пута сам кроз Сарајево пролазио – да видим „је л' Сарајво гдје је некад било” – а једном и два дебела сата кроз центар шетао. Вукло ме, између осталог, да видим како су у асфалт утиснуте Принципове стопе бесмислом залили. Еј, заливачи, те су стопе, више него у асфалт, у време утиснуте, и ничим се не могу избрисати. Фердинанда је Принцип питао: Шта ћеш ти ту? И то још на Видовдан. Принципов хитац – којим је Обилића обновио – путовао је из Видовдана 1389, рикошетирао од Карађорђа на Сретење 1804, и из Принципа се управио 1914. тамо где му је судбина одредила. О тираноубиству је реч. А како се зову они који окупатору дижу споменике, нека други именују.

Неке европске земље, стогодишњицу почетка Првог светског рата, користе за ревизију историје. Спремају се нове оптужбе на рачун Србије?

Једном сам већ рекао да нам они никада неће опростити злочине које су над нама починили... За који дан у Српској књижевној задрузи изаћи ће моја књига „С мене на уштап”, где ће бити низ подсећања на узвишеност оних 78 ноћи и 78 дана када смо се носили са силама немерљивим. Нека они причају њихову, ми ћемо своју причу. Овде, у Требињу, присуствовали смо свечаној академији „Спомен Принципу”, која је и насловљена по истоименој песми М. Црњанског, где има и овакав стих: „Убици диште Видовдански храм”. Драган Хамовић је пустио Младобосанце – Принципа и другове – да својим гласом говоре, а у другом делу савремене песнике да о Принципу слове. Те узбудљиве речи и стихове хорски су и рефренски заталасале ноте Светислава Божића на стихове Црњанског. Није дакле реч ни о Србији, ни о Србијици, ни о Српској – већ о Сербији: „У Сербији зорњачу тражим”. Лепо се осетило да су се из Кочићевог, Шантићевог, Дучићевог, а понајпре из Његошевог орловског гнезда, излегли младобосански тићи, ти Андрићеви „побуњени анђели”, и њихов слободарски, жртвени лет заувек их је са небом венчао. Шта може лаж њиховој бесмртној души.

Хоће ли Република Српска успети да опстане?

Овамо преко Дрине скоро да нема породице без погинулих или рањених. Неке фамилије су потпуно затрте. Нема овамо никога који не зна колика је и каква цена Српске. Нека се они предизборно свађају до миле воље, али ако дође у питање отаџбина, биће, као што су и били, сви као један.

Тако смо близу мора, а море више немамо?

Имамо. Није ли Никола Маловић, српски писац из Боке, који живи у Херцег-Новом, ономадне одрешито рекао да још једино у Боки Которској Срби масовније живе уз море. Пођи одавде преко Зубаца, тамо до Зеленике и Савине, па озго погледај: све докле ти око допире, и тамо лево, где живе Паштровићи, докле поглед не сеже, све је то и наше. И у Требињу и у Херцег-Новом ми смо код своје куће.