Есеј у покрету о Дади

„Моје текстове сада цензуришу због тога што не могу да се сложим са тим да је патриотизам прећуткивање грешке и заблуде и да је родољубље по новинама вештачки подгревати имиџ идеалних ликова вођа иза којих се, у стварности, често крију неспособне и штетне фаце. Рат је постао естрада за оне који су умели вешто да промовишу и уновче свој лицемерни патриотизам.

Једина срећа у несрећи моје, жртвоване генерације, јесте у томе што нас као сведоке овог пута неће моћи да лажу”, ово је 1993. године писала Радослава – Дада Вујасиновић, новинарка „Дуге”, образлажући и зашто је престала да извештава о ратним дешавањима са простора бивше Југославије. „Престала сам да идем на ратиште онда када су на фронт нахрупили они који су рат схватили и приказивали као добар провод и авантуру, знајући да имају где да се врате када им ратовање досади.”

Дада Вујасиновић пронађена је мртва у свом стану 8. априла 1994. године. Имала је тридесет година. На двадесетогодишњицу њене смрти у Битеф театру премијерно је приказан ауторски пројекат Сање Крсмановић-Тасић „О с(а)вести – Есеј у покрету о Дади Вујасиновић”.

Видео-рад, сценографију и дизајн програма урадила је Анастасија Тасић, музику Александра Ђокић, а костим Борис Чакширан. Истраживање и сарадња на драматургији део су ангажмана Александре Вујасиновић, Јелене Вељковић и Маје Домоњи. Публика је имала прилику да види и забелешке из Дадиног дневника, на чијој последњој страници је записала „Благо пужевима и жабама”, а представљено је и низ података уз које се попут коцкица сложио живот од детињства до трагичног краја Вујасиновићеве.

За репортаже са славонског ратишта Дада је добила награду „Светозар Марковић”. Због истраживачких текстова о спрези између криминала и политике добијала је претње, уцене и судске тужбе. Званична верзија режима била је да је извршила самоубиство, пуцњем у груди из ловачке пушке сачмарице. Ни после 20 година њено убиство није разјашњено.