Тајкуни и остали

Холивудски сценариста који је годинама у стваралачкој кризи или у тешкој свађи с инспирацијом, морао би да покуша у Србији. Било би довољно да узме неколико дневних листова и једног доброг тумача домаћих неприлика, па да почне да размишља коме би све требало да захвали, док плачљивим гласом буде примао Оскара. Не желим да будем патетичан, захвалићу само мојој трећој жени, мачки и српским тајкунима, који су ми дали инспирацију кад ми је било најтеже.

Јер светски биоскопи одавно плачу за ликовима који су за десетак година прошли фантазмогоричан пут – од ситних крадљиваца, препродаваца на пијаци или оџачара, до власника пословних империја за којима јуре лидери, старлете и остали естрадни уметници. Да би онда изненада од њих почели да беже сви. Осим истражних органа.

И док Александар Вучић најављује да би нова влада морала да омогући пословним људима да развијају бизнис и запошљавају људе, аналитичари се питају где ће Србија наћи те пословне људе.

Свакако не у „остатку неухапшене пословне елите” која покушава да убеди државни врх да плати милијарду или две њихових дугова, како радници не би изашли на улице. А када се очисте ти биланси, да отворе флашу шампањца од неколико хиљада евра и јавности саопште пословне планове који ће препородити Србију. Јер је њих Србија већ препородила.

Има ли уопште у Србији успешних пословних људи чија се имена не провлаче кроз топли зец интрига, сумњи и криминалних позадина? Питање је, наравно, реторичко, али главна дилема за будуће министре јесте зашто сви ти привредници беже од медија, политике, па и јавних признања. На чему је сазидан тај феномен да се успешни, поштени људи плаше признања, док се на насловним странама налази читава галерија жовијалних ликова, у чијим је биографијама неспорно само неколико чињеница из периода до средње школе. Један од њих је, наводно, причао како је кућу на Сењаку градио по узору на вилу из Италије која му је остала у најлепшем сећању из младости, из периода када је имао нешто дужу косу и знатно дуже прсте.

Поштени пословни људи, који у Србији ипак постоје, беже од медија, признања и комуникације са властима јер је сама информација да им фирма добро послује била довољна да им на врата закуцају локални функционери, партијски активисти у потрази за новим спонзорима и обични криминалци, који су сазнали да има богатих људи без политичке заштите.

Зато би један од важних задатака нове владе могао да гласи сасвим банално – објаснити грађанима да има и таквих чудних случајева у Србији, да неко постане богат јер је био вредан или имао добре идеје.

А истражним органима наредити да то, ипак, провере.