Не ломите нам багрење

Пре петнаест година, 11. априла 1999, на Ускрс тог „бомбардованог пролећа”, појавио се у јавности, на концерту, најпознатији српски, равничарски кантаутор и у емотивном наступу отпевао песму „Не ломите ми багрење”. Било је то његово прво појављивање у јавности од почетка НАТО агресије и слетања „милосрдних анђела” на брдовити Балкан.

„Није Бачка прслук, па да га откопчају са два дугмета”, поручио је са бине, алудирајући на срушене мостове у Новом Саду. Али се, наравно, на њему својствен, духовит начин, осврнуо и на наш „пуни допринос” свему што нас је снашло.

Његово појављивање у јавности и исказан став и порука, деловали су благотворно на многе од нас, слуђене невероватном и страховитом стварношћу која нас је задесила. Јер, ма колико стварност била очигледна, манифестована рушењем мостова, зграда, експлозијама и потресима, људским жртвама, зујањем сирена за узбуну од ваздушне опасности, опет је у нашој перцепцији таква ужасна стварност мешана с неверицом да нам се то заиста и дешава. И логично питање: зашто нас бомбардују? То нас је потпуно слуђивало.

Различити осећаји у вези са тим што нам се дешава различито су и изражавани. У најгрубљем, поларизација за Слобу и против њега, пратила је и став према томе зашто нам се то све дешава, ко је крив и како да се поставимо у односу на ту „виртуелну стварност”. На једној страни су били „браниоци мостова”, људи који су безрезервно веровали да је све што нам се дешава теорија завере злих момака са Запада и да је званична политика, једина исправна и могућа. С тим у вези био је и пркос, инат, изражаван на мостовима и емитован путем телевизијских камера.

С друге стране, велики број грађана сматрао је кормилара нашег, српског брода, једино одговорним за све што нас је снашло. Порука тих људи била је да се мора све зауставити и то моментално. Она, додуше, није јавно емитована.

А, негде између те две крајње, супротне позиције, налазила се већина нас, грађана Србије, несрећних Европљана са статусом Индијанаца за време насељавања Америке.

Тако сам упамтио и у нотес записао те, ускршње речи Ђорђа Балашевића. Оне су значиле да не смемо клонути духом и кад је најтеже и да морамо издржати, а да ћемо се са „мангупима у нашим редовима” разјаснити кад прође зло које нас је снашло.

Тако је некако, на крају, и испало.

Адвокат из Новог Сада