Ne lomite nam bagrenje

Pre petnaest godina, 11. aprila 1999, na Uskrs tog „bombardovanog proleća”, pojavio se u javnosti, na koncertu, najpoznatiji srpski, ravničarski kantautor i u emotivnom nastupu otpevao pesmu „Ne lomite mi bagrenje”. Bilo je to njegovo prvo pojavljivanje u javnosti od početka NATO agresije i sletanja „milosrdnih anđela” na brdoviti Balkan.

„Nije Bačka prsluk, pa da ga otkopčaju sa dva dugmeta”, poručio je sa bine, aludirajući na srušene mostove u Novom Sadu. Ali se, naravno, na njemu svojstven, duhovit način, osvrnuo i na naš „puni doprinos” svemu što nas je snašlo.

Njegovo pojavljivanje u javnosti i iskazan stav i poruka, delovali su blagotvorno na mnoge od nas, sluđene neverovatnom i strahovitom stvarnošću koja nas je zadesila. Jer, ma koliko stvarnost bila očigledna, manifestovana rušenjem mostova, zgrada, eksplozijama i potresima, ljudskim žrtvama, zujanjem sirena za uzbunu od vazdušne opasnosti, opet je u našoj percepciji takva užasna stvarnost mešana s nevericom da nam se to zaista i dešava. I logično pitanje: zašto nas bombarduju? To nas je potpuno sluđivalo.

Različiti osećaji u vezi sa tim što nam se dešava različito su i izražavani. U najgrubljem, polarizacija za Slobu i protiv njega, pratila je i stav prema tome zašto nam se to sve dešava, ko je kriv i kako da se postavimo u odnosu na tu „virtuelnu stvarnost”. Na jednoj strani su bili „branioci mostova”, ljudi koji su bezrezervno verovali da je sve što nam se dešava teorija zavere zlih momaka sa Zapada i da je zvanična politika, jedina ispravna i moguća. S tim u vezi bio je i prkos, inat, izražavan na mostovima i emitovan putem televizijskih kamera.

S druge strane, veliki broj građana smatrao je kormilara našeg, srpskog broda, jedino odgovornim za sve što nas je snašlo. Poruka tih ljudi bila je da se mora sve zaustaviti i to momentalno. Ona, doduše, nije javno emitovana.

A, negde između te dve krajnje, suprotne pozicije, nalazila se većina nas, građana Srbije, nesrećnih Evropljana sa statusom Indijanaca za vreme naseljavanja Amerike.

Tako sam upamtio i u notes zapisao te, uskršnje reči Đorđa Balaševića. One su značile da ne smemo klonuti duhom i kad je najteže i da moramo izdržati, a da ćemo se sa „mangupima u našim redovima” razjasniti kad prođe zlo koje nas je snašlo.

Tako je nekako, na kraju, i ispalo.

Advokat iz Novog Sada