Консолидовање демократије?

С обзиром на резултате протеклих избора, тешко је спорити да је у Србији, како се то често чује, „дошло до концентрације власти”. Једна листа, а у оквиру ње чак и једна странка – пре свега на основу високог рејтинга њеног лидера – освојила је већину места у парламенту. После дужег времена имаћемо, макар у унутрашњем језгру моћи, хомогену власт са респектабилним парламентарним капацитетима за реализацију својих намера. У таквим околностима од ње се, и то са разних страна, много тога очекује. Из иностранства пре свега од оних који сматрају да смо у зони њихове доминације.

Како се приближава формирање нове владе, све директније се, некада и у виду врло јасних захтева западних фактора моћи, исказују разноврсна очекивања од наших владајућих структура. Оне делују способно и снажно да испуне оно што се од њих тражи, па се отуда од њих очекује ефикасно деловање, без претераног освртања на дневни пулс јавности. То само по себи није лоше, јер да би се Србија покренула нема више места робовању рејтингу и празним причама. Но, проблем је у томе шта се од нас тражи. Да ли је то у нашем интересу или у колизији са њим?

Ових дана нам је један угледни немачки посланик из редова тамошње владајуће странке поручио да се од нас захтева да из Устава избацимо преамбулу која се односи на Косово, што значи да Западу није довољно то што „нормализујемо односе” са нашом сецесионистичком покрајином, већ је потребно да од ње потпуно дигнемо руке (макар и без формалног признања). Иако не тако јасно изражено, дипломатски кругови брује да се од нас захтева и да одустанемо од „Јужног тока”, па и да будемо кооперативни у вези с предстојећим притисцима на Републику Српску.

Ако би нова влада наведено прихватила, директно би радила против наших националних и државних интереса. Никакве, макар и извесне а камоли неизвесне економске перспективе, не могу да буду оправдање за одрицање од себе. Коначно, ту није реч о нечему што је само у (анти)националном домену, већ је у питању и однос према демократским вредностима, па би баш из те перспективе желео да сагледамо читаву ситуацију.

Код нас се током протеклих деценија много говорило о демократији, владавини права, изградњи институција.И, шта смо осим обиља фраза добили? Неку врсту протектората где се о много чему питају странци. Томе је допринела и чињеница да смо стално имали, мање-више, слабе власти, унутар којих су се привремени партнери борили за већи део колача, између осталог и тако што су тражили подршку појединих западних држава, заузврат нудећи своју услужност. То се дешавало и током неизвесних изборних кампања, када су се конкуренти утркивали за медијску и другу инострану потпору.

Сада је ситуација била другачија. Имали смо једну партију чија победа је била извесна и није јој био потребан додатни ветар у леђа, то јест странци сада нису потребни да би крпили владајућу већину. То су добре основе да се крене путем такозваног консолидовања демократије. Другим речима, од демократске форме ка демократској суштини. А да се подсетимо –демократија је владавина изабраних представника народа. Ње нема када су они само марионете, макар постојале и разне демократске институционалне кулисе. Једна ствар је мудро балансирање, што подразумева и известан ниво уважавања интереса глобалних моћника од којих зависи наша судбина, а друго је деловање против виталних интереса сопствене државе. То је противно демократским принципима ако је демократија и даље владавина у име (интереса) народа.

Зато је наш предстојећи уставни и сваки други однос према Косову и Метохији, па и Русији која је стуб одбране преосталих наших националних интереса у вези са јужном српском покрајином али и РС, лакмус папир стања демократије у Србији. Сада коначно имамо прилику да кренемо путем „консолидације демократије”, то јест од форме ка суштини. „Концентрација власти” – која сама по себи није у супротности са демократским начелима, само је питање како се власт користи – и томе би морала да служи. Иначе, никакве „концентрације власти” па и демократије у Београду нема. Моћ је на неким другим меридијанима а нама стижу само налози. У таквим околностима је са функционалног становишта небитно да ли имамо слабу или наизглед снажну владу. Друга ствар је што у условима „концентрација власти” они који је држе имају много већу одговорност ако пристану да буду пуки инострани намесници.

Србија је после избора, заузимајући исправан став према Криму, водећи се сопственим националним интересима, кренула путем „консолидовања демократије”. Остаје нам да видимо да ли је то увод у нову праксу или само кратак предах пре даљег националног и демократског суноврата. Желим да верујем у прво!

Политички аналитичар