Да преживи „плаво срцe” Балкана

Да ли ће градња још 573 средња и велика хидроенергетска система и хидроцентрале на западном Балкану, под изговором да се тако развија „зелена” енергије, нарушити још добро очувану природну средину? Они који би да граде тврде да неће, еколози да – хоће.

Чињеница је да реке Србије и Балкана, са водним богатством, природним лепотама и биљним и животињским светом, повезаним сливовима који омогућују пловидбу неким од најлепших предела Европе и уживање и надахнуће уметницима, представљају један од последњих таквих драгуља на целој планети. И као што обично бива са наслеђеним драгоценостима, и ова је у опасности да је савремена цивилизација проћерда како би задовољила неке своје тренутно важније интересе – а било који „аргументовани разлог” да се наведе за такав варварски чин, иза њега увек стоји зарада.

У овом случају, зарада од „чисте” енергије и од унапређења пловидбе. Неко би упитао: зар је проблем што ће, рецимо, неколико река у региону бити преграђено новим бранама како би се изградиле хидроцентрале, или што ће мерама регулације Дунава дуж границе између Србије и Хрватске, реч је о 53 километра, бити створени услови за гушћи саобраћај бродова? Стручњаци за заштиту животне средине тврде да јесте и да би неки од ових пројеката озбиљно и неповратно уништили еко-системе чији значај превазилази локалне заједнице.

То су, срећом, понегде на време схватиле и прихватиле и надлежне државне институције, па је, на пример, управо ових дана Министарство заштите животне средине и природе Републике Хрватске донело одлуку да заустави планирани пројекат регулације Дунава, на којем је већ дуже време инсистирала хрватска Агенција за водне путеве „ради унапређења пловидбе”. Уважени су аргументи, на које је указивао и Светски фонд за природу (WWФ), да би овај пројекат битно угрозио влажна станишта од међународног значаја: Парк природе Копачки рит у Хрватској, али и Специјални резерват природе Горње Подунавље у Србији.

– Стопирање пројекта регулације Дунава и очување ових влажних подручја од међународног значаја представља велики корак у заштити природе – рекла је тим поводом Душка Димовић, директорка програма WWФ-а у Србији.

На одлуку Министарства заштите животне средине и природе Републике Хрватске утицале су, поред WWФ-а, и друге међународне организација за заштиту природе: ЕуроНатур, Birdlife International, Wetlands International, као и локалне организације цивилног друштва, које су у више наврата указивале да би планираним регулацијама Агенција за водне путеве угрозила заштићена подручја у Подунављу која представљају само срце „Европског Амазона” и најбоља су природна заштита од поплава. У само месец дана, ове организације су 2012. године прикупиле више од 20.000 потписа и предали петицију тадашњој министарки заштите животне средине и природе Мирели Холи уз молбу да влада не дозволи уништавање Дунава. Пројекту су се супротставили и Европска комисија и Европски парламент, јер је, кажу, у супротности са законима ЕУ.

Поред осталог, речено је да Горње Подунавље у Србији и Копачки рит у Хрватској, са суседним прекограничним плавним подручјима у Националном парку Дунав–Драва у Мађарској, представљају највреднији део будућег Унесковог прекограничног резервата биосфере „Мура–Драва–Дунав” који се простире кроз пет земаља на укупној површини од 800.000 хектара. Одустајање од прескупих, по природу штетних и потпуно непотребних регулација представља одличну вест за заштиту природних вредности и одрживи економски развој овог подручја, истиче Душка Димовић.

Генерални директор једне од поменутих организација за заштиту природе, немачке невладине организације ЕуроНатур, недавно се обратио новинарима у Београду другим поводом, који такође прети да наруши речни живот Србије и Балкана.

– Иако је већина река у региону у класи очуваних или мало измењених речних структура у којима живи 151 угрожена врста слатководних мекушаца и 69 ендемских врста слатководне рибе, прети им својеврсна „цунами брана” која би могла да трајно оштети биодиверзитет на западном Балкану – рекао је Габријел Швадерер на скупу „Реке Балкана – сачувајмо плаво срце Европе”, на којем су подршку од „седме силе” и српске јавности затражили и Улрих Ајхелман, директор организације Ривервоч са седиштем у Аустрији, Љупчо Меловски, председник македонског Еколошког друштва и Тибор Микушка, потпредседник Друштва за заштиту птица и природе Хрватске.

Пре него што владе држава региона (неке на наговор великих мултинационалних компанија које од ових пројеката очекују знатну материјалну корист) одлуче да се упусте у изградњу нових брана, требало би да направе „мастер план” како би поред енергетских потреба уважиле и еколошке стандарде и боље планирале укупан развој, наглашено је на скупу. Стручњаци су подсетили на стратегију ЕУ по којој би до 2027. године европске реке у којима је већ дошло до промена морале „да се врате у добро стање”, и упозорили да би Балкан требало да избегне да понови такве грешке, почињене у ЕУ пре неколико деценија, које ће после желети да исправе, а то можда више неће би могуће ни уз знатна улагања и труд.

Није поштеђен ни национални парк

 Истраживање које су спровели ЕуроНатур и Ривервоч показало је да подручје западног дела Балкана има изузетно очуване реке и речни биодиверзизтет, али да их све више угрожава изградња брана у оквиру енергетских пројеката.

Истраживањем је обухваћено стање, односно очуваност речне структуре око 35.000 километара река у западном делу Балкану, укључујући Саву, постојеће и планиране хидроелектране, и очуваност слатководних риба и мекушаца. Према класификацији ЕУ чак 30 одсто река на Балкану је у првој класи (односно потпуно природно очувано), док је половина у другој и трећој класи (мало и умерено измењено), при чему се, како је додао Швадерер, у Немачкој, а и у другим високо индустријализованим деловима Европе, тешко могу наћи тако очуване реке.

ЕуроНатур и Ривервоч су управо зато ово подручје назвали „Плаво срце Европе” и покренули пројекат да га заштите. Ајхелман је навео да је у плану изградња још 573 средња и велика хидроенергетска пројеката на западном Балкану (поред 270 постојећих), што се, по његовим речима, камуфлира потребом за развојем „зелене” енергије…

– Али, она није „зелена” јер нарушава природну средину – упозорио је и подсетио да се и од земаља кандидата за чланство у ЕУ очекује да следе стандарде и вредности ЕУ.

Земље региона би требало да проуче енергетске алтернативе попут соларне енергије, поготово имајући у виду резултате најновијих истраживања (на скупу је наведено оно које је урадио Универзитет у Оксфорду) о томе да су се бране у Европи показале знатно мање корисним него што се очекивало.

На скупу су представљена три „горућа” случаја угрожених речних области на западном Балкану: у Националном парку Маврово у Македонији, на реци Вљоса у Албанији и на Сави, при чему је овај потоњи у међувремену решен.

За разлику од хрватских, македонске власти нису имале слуха на захтеве за очување националног парка Маврово, који чак ни статус заштићеног природног подручја није спасло планова за изградњу више хидроелектрана, зато је покренута међународна кампања. Слично би се могло догодити и реци Вљоса у Албанији, последњој сасвим нетакнутој дивљој реци те величине у Европи, упозорио је Ајхелман.

Зашто би власти неке државе свесно допустиле угрожавање својих природних богатстава? Директор Ривервоча је објаснио да бране на Балкану не граде домаће већ стране компаније, и да се за њих залажу лобији којима је Балкан последње „нетакнуто” тржиште у Европи. Ајхелман је истакао да је кампања за очување балканских река „Сачувајмо плаво срце Европе” тек на почетку и да иницијатори у наредне три године планирају да успоставе контакт са надлежним властима као и да развију мрежу за очување балканских река.

– Постављање сваке физичке препреке која мења водоток за последицу има одређени утицај на животну средину, и то је неизбежно. Мењају се биолошка, физичка и хемијска својства реке, онемогућава се кретање риба, раздвајају се целине еко-система, могуће је да дође до промене температуре воде, таложе се наслаге које мењају морфологију водних тела... – каже за „Магазин” Јован Павловић, директор српске канцеларије Регионалног центра за заштиту животне средине за Централну и Источну Европу (РЕЦ).

Изградња брана, додаје наш саговорник, такође подразумева често и пресељење људи, промену економске активности у региону, рецимо због немогућности бављења пољопривредом, и има и других последица које нису тако видљиве. Са друге стране, рачуна се да данас негде око милијарду људи у свету своје потребе за енергијом задовољава путем струје добијене од хидроцентрала, зато из године у годину расте проценат удела хидроенергије у светској производњи струје, и то је тренд који ће се вероватно наставити и убудуће. Такође би требало узети у обзир и извештај Светске банке, који каже да тренутно 1,2 милијарде људи нема приступ електричној енергији, али и да је предвиђање да ће до 2025. године двоструко више људи живети без задовољавајућег приступа чистој води, са количинама недовољним да задовоље свакодневне потребе.

– Ако причу преведемо на неки наш контекст, Србија је оквирно омеђена плановима Европске уније, пре свега стратегијом 20/ 20 /20 која се односи на проценат повећања удела производње електричне енергије из обновљивих извора, на проценат смањења емисије гасова са ефектима стаклене баште, као и на повећање енергетске ефикасности у истом обиму – каже Павловић. – Европа је све амбициознија по том питању, и ми ћемо морати да је пратимо уколико желимо да се интегришемо у ЕУ. Узимајући све ово у обзир, реално је да се и у нашој земљи ради на даљем развоју искоришћености хидропотенцијала, зато би требало очекивати нове инвестиције и нове производне капацитете.

Србија има заокружен регулаторни оквир за овакве пројекте, подвлачи Јован Павловић, и свакој интервенцији ове врсте претходи спровођење анализе утицаја на животну средину, издавање дозвола које дефинишу оквир за рад таквих постројења, и у том делу јасан је однос користи и штете која настаје.

За то о чему говори наш саговорник надлежно је Министарство енергетике, развоја и заштите животне средине у Влади Србије. Постоје предлози да за ову потоњу област буде основано засебно министарство, као што је случај у многим другим земљама.

Пловни путеви Србије

Од 36.000 километара балканских река које су, од Словеније до Албаније, проучили покретачи кампање „Сачувајмо плаво срце Европе”, утврдивши степен њихове очуваности и представљајући (угрожене) животињске врсте којима је ту природно станиште, око 2.000 километара чине пловни путеви Србије. Они су наше неискоришћено богатство за развој наутичког туризма. На округлом столу, одржаном у оквиру недавног Сајма наутике у Београду, истакнуто је да Дунав, Сава и Тиса имају међународни режим пловидбе, делимично су пловне још две реке – Велика Морава и Тамиш, а пловидба је могућа и на појединим језерима. Поред кружних путовања бродом, могућа је индивидуална пловидба власника бродова на рекама и језерима, као и изнајмљивање бродова и једрилица.

Зашто то не користимо? Професор Саобраћајног факултета у Београду Зоран Радмиловић наводи недостатак пара као главни проблем, али и лошу организацију у управљању и одржавању пловних путева. Похваливши покушај оживљавања Тамиша, он је рекао да је коришћење вода вишенаменска област, која није везана само за наутику и туризам, већ и за екологију, пољопривреду, транспорт и индустрију. А представник Групације за наутику и туризам Привредне коморе Србије Ђорђе Радовановић се пожалио да уместо подршке надлежних институција, наилазе на „спотицање на сваком кораку и борбу са споредним стварима”. Како је указано на скупу, у последњих неколико година је драстично опао број регистрованих пловила, чак за 70 одсто, после увођења Закона о опорезивању пловила 2009. Наиме, пловна сезона траје три-четири месеца, а новчани намети морају да се плаћају читаве године.

И док се заштитници природне средине залажу за очување река „какве јесу”, наутичари би желели да на њима буде изграђено више марина, пристаништа и бензинских пумпи. Од тога, међутим – на ползу еколога а жалост наутичара – засад нема ништа.