Бачке њиве вреде злата

Србобран – Према непотпуним подацима катастарских служби у Бечеју, Србобрану, Врбасу и Кули од почетка прошле године до сада на имена нових власника укњижено је око две хиљаде хектара обрадивог земљишта, купљеног по цени већој за пет и више пута него пре, рецимо, десетак година. Занимљиво је, међутим, да њиве не купују земљорадничка домаћинства, ни задруге, нити већа пољопривредна газдинства, него углавном власници разних предузећа чија основна делатност нема никаквих додирних тачака са пољопривредом.

Тако је један времешни потомак некада моћне паорске фамилије у Србобрану Срета Д. продао, недавно, предузетнику из Куле, власнику трговинске фирме, њиву од три хектара плодног чернозема, у првој „ленији” покрај магистралног пута Нови Сад – Суботица, за циглих тридесет хиљада евра. Каже, да је знао, да купац неће питати за цену, тражио би „још коју хиљадарку више”. Његов исписник, Петар К. из Врбаса био је умешнији у цењкању, па је за њиву од непуног хектара, покрај тек изграђене друге траке аутопута Суботица – Београд, добио чак дванаест хиљада евра.

– Бизнисмени разних фела, предосетили су, ваљда, да ће цена обрадивог земљишта на овим просторима расти до астрономских висина, што се Србија више приближава чланству у Европској унији. Многе парајлије рачунају да им је боље да новац уложе у куповину парцела и скупље од садашње реалне вредности, па да сачекају коју годину и препродају их странцима за двоструко или троструко већу цену. Очекују, вероватно, да ће европски богаташи похрлити да купују ту земљу, не да би је обрађивали, већ да би на њој градили складишта, паркинге, мотеле, или, у шта најмање верујем, погоне у којима би запошљавали наше људе – објашњава феномен овог наглог скока цена земљишта домаћин из Куле Веселин Аџић, наводећи да се почетком овог века хектар најплодније земље у овом крају и то на најповољнијој локацији могао купити највише за три хиљаде евра.

Чињеница је да калкулишу и продавци ораница, махом старачка домаћинства, али и купци. Првима је новац неопходан да би – пошто их је притисло бреме година и нису у моћи да се баве пољопривредом – обезбедили сигурност „трећег доба”, а други, опет, не питајући „шта кошта” куповином некретнина желе да сачувају свој капитал. Једино, наследници земље, па и сеоских кућа, несвикли на мотику и рад на њивама, који с породицама живе у градским срединама, олако, по принципу „дај шта даш”, спремни су да у бесцење продају очевину и дедовину. Нажалост, такав невесели тренд распродаје наследства није присутан само у бачкој равници, већ и у другим крајевима Србије.