Код приватника мањи ризик од хапшења

Случај Страхиње Рашете, осумњиченог за покушај убиства, који је оперисан у клиници "Анлаве", представља још једну у низу јавних потврда онога што одавно прича – да одређени криминалци и бегунци користе услуге појединих приватних лекара да би се лечили од задобијених повреда, како би смањили ризик да буду ухапшени у државним болницама у које свраћа полиција.

Прву потврду такве врсте јавност је добила у јануару 2000. године, када је ликвидиран Жељко Ражнатовић Аркан у београдском хотелу "Интерконтинентал", заједно са двојицом пријатеља. Оптужени за ово троструко убиство Добросав Гаврић је тешко рањен приликом бекства из хотела, јер је на њега пуцао Арканов телохранитељ. Саучесник га је одвезао у једну приватну клинику у Лозници, али, како су Гаврићеве повреде биле веома озбиљне, јер је погођен у кичму, лекари су проценили да му је живот угрожен и он је одведен у лозничку болницу. Тамо је залечен, али и ухапшен. Приватни лекар који је лечио Гаврића осуђен је на условну казну.

И раније је било сумњи да се бегунци од закона лече у приватним клиникама. Тако су, рецимо, наше безбедносне службе имале податке да један приватни лекар лечи у Београду пензионисаног генерала Ратка Младића, најтраженијег хашког оптуженика. Иста сумња је постојала и за Радована Караџића, бившег лидера босанских Срба, такође оптуженог пред Хашким трибуналом. Чак је у потрази за њим једном приликом претресана клиника "Анлаве", у октобру 2003. године. Касније се испоставило, како је изјавио тадашњи српски премијер Зоран Живковић, да је информацију о лечењу Караџића на овој клиници проследила једна страна обавештајна служба, чији су агенти надгледали полицијски претрес клинике "Анлаве", како би се уверили у спремност наше државе да сарађује са Хагом.

Ипак, сумње да неки лекари тајно лече хашке бегунце потврђене су после хапшења Здравка Толимира, најближег сарадника Ратка Младића. Он је у протеклих неколико година, док се скривао од очију наших безбедносних служби, имао два мождана удара од чијих последица га је лечио приватни доктор.

Криминалци не користе лекаре само за лечење у случају повреда, већ и за добијање свакаквих потврда. Тако је, на пример, недавно откривено да је Душан Спасојевић, вођа "земунског клана", изашао из затвора, јер је донео потврду да је добио тешко срчано обољење. Било је то 2001. године, када је Спасојевић био у затвору, под сумњом да је отео најбогатијег Србина Мирослава Мишковића. Спасојевић је и касније користио потврде, углавном да би оправдао своје изостанке са суђења.

Током ванредног стања, после убиства премијера Зорана Ђинђића, у медијима је објављен један шокантан детаљ – да су на платном списку чланова "земунског клана", у то време најмоћније криминалне групе у Србији, били и лекари београдског Ургентног центра. О томе је јавно касније говорио и Дејан Миленковић Багзи, сведок сарадник у процесу против чланова "земунског клана".

По Миленковићевим тврдњама, извесни доктор Мирослав Рисовић донео је једном приликом отров Душану Спасојевићу којим је Љиљана Буха потом покушала да убије свог супруга Љубишу Буху Чумета, сипајући му тај отров у сок. Надаље, према Миленковићевим речима, хирург Златибор Лончар наводно је, убризгавањем инјекције, убио Веска Божовића који је после ватреног обрачуна у београдском насељу Жарково умро у Ургентном центру, у септембру 2002. године. За ове "услуге", тврдио је сведок сарадник, Рисовић је добио "голф 4", а Лончар стан и "ауди 6". Доктор Лончар је у медијима лично демантовао ово Багзијево сведочење пред Специјалним судом.