У корену нашег суноврата је менталитет

Ако узмеш мајмуна, ставиш га три пута на телевизију, ставиш му слику у свим новинама, мајмун ће... постати атракција и нација ће питати кад ће мајмун да сними плочу.

Ову анегдоту или визионарску реченицу, коју је још осамдесетих година изговорио Џони Штулић, налазимо, уз бројне друге, у књизи „Како смо пропевали” Ивана Ивачковића која ће после представљања у неколико градова Србије и у Подгорици, имати београдску промоцију данас у књижари „Делфи” у Студентском културном центру, с почетком у 12 сати.

Књига је врло брзо после објављивања (у издању „Лагуне”) доживела и друго издање (припрема се и треће, каже аутор), а и добила награду „Десимир Тошић” за дело из области публицистике.

Књига „Како смо пропевали” практично има два тока, музички и политички, који се све време преплићу, најпре за време социјалистичке Југославије стидљиво, а онда, деведесетих, и брутално. Аутор каже да је једно од другог било немогуће одвојити, јер је, да би се музика разумела, нужно насликати амбијент у коме настаје, а да заузврат она савршено хвата дух времена и друштва.

Пишући о музици, дајете и хронику пропадања Југославије и анализирате све политичаре, од Тита до Тадића?

Од Тита до Тадића био би можда и најсажетији опис пропадања простора на коме живимо, не само политичког него и културног. Ваљда једино што њих двојицу везује јесте исто почетно слово, код првог у надимку, код другог у презимену. Пардон, ту је и самољубивост. Али, Тито је био државник светског ранга, личност чије идеје и визије нису биле без утицаја на светске токове. Тадић је, насупрот томе, човек без идеје и визије мада не и без смисла за хумор: после једне деценије током које се показао као српски Брежњев, преотевши ту титулу од Коштунице, на последњим изборима учествовао је са слоганом „Визија за Србију”.

Шта је или ко је по вама главни кривац што се од „Звиждука у осам” стигло до шаторске забаве?

Менталитет. У корену тог суноврата не налази се кривица властодржаца који су дошли после Тита, јер властодршци, овде или било где, увек су производ менталитета. Испоставило се да је југословенски менталитет, укупно гледано, ближи шаторској забави него музици која је називана „забавном”, а која је у поређењу са „шаторском” деловала, и делује и даље, као елитна култура, као чист академизам. Забавна музика била је звук средње класе, несклоне екстремима, поуздане и стабилне која је, као што је свуда у свету, била кичма СФРЈ.

Та кичма је, међутим, овде пукла, а с њом и њена музика?

Пукла је као сасушена грана под другом детонацијом новокомпоноване народне музике осамдесетих (прва детонација те музике догодила се шездесетих), а сличну судбину, само мало касније, доживео је и рокенрол којег је, као и све остало, однео муљ турбо фолка и „патриотског кича”. Победила је, дакле, музика екстрема, огледало овдашњег менталитета који тешко трпи ред, умивеност и пристојно понашање. Титов просвећени апсолутизам није успео да промени овдашњи менталитет него само да га привремено покори. А онда, кад Тита више није било, и кад су се, после целе једне деценије, сви уверили да је заиста мртав, југословенски менталитет одбацио је оно што је градио као страно тело. У култури исто колико и у политици.

Слободан Милошевић је волео, бар тако кажу, Елвиса Прислија, али је за учвршћење своје власти, сви знамо, користио турбо фолк. Да ли је музика чак и у време кад су постојале снажне ауторске личности, у социјалистичкој Југославији, могла да буде искоришћена за манипулацију масама?

Тито је радио сасвим другачије од Милошевића, а судбина рокенрола можда најбоље показује те разлике. Милошевић је рокенрол гурнуо на најдубљу маргину и практично га уништио, а Тито га је, управо обрнуто, учинио делом система. Естаблишмент социјалистичке Југославије пустио је на миру рокенрол и његову публику. Забране и напади били су спорадични, бизарни и потицали су од играча нижег и средњег калибра, никада са врха. Штавише, власт је повремено тапшала по рамену рок музичаре, награђујући их, рецимо, признањем „Седам секретара СКОЈ-а”. Тиме их је, од потенцијалних противника, претворила у савезнике и пацификовала рок музику елегантно и без много буке. За Титовог живота међу рок музичарима није било дисидената. Они су се појавили тек после њега и међу њима су најгласнији били Бора Ђорђевић и Џони Штулић.

----------------------------------------------------------------------

Полузаборављено име Југославија

Југославија је нестала пре две и по деценије, на штету својих народа и на корист нових политичара и тајкуна, с њом и неколико појмова које вероватно треба заборавити. Међутим, последњих година сам понекад чуо то полузаборављено име кад се расправљало о уметности. Користило се кад је требало обележити литературу, сликарство или филм друге половине двадесетог века, оно најбоље са ових простора: у новим државама није се ни на једном пољу до сада појавило ништа спомена вредно, врхунска уметност поготово.

Југословенска литература, југословенско сликарство, југословенски филм. Књига Ивана Ивачковића „Како смо пропевали” – добро писана, чврсто компонована, поуздана у подацима и ваљана у судовима, пуна духовитих анегдота и тачних есејистичких запажања – доказује и оправдава мишљење да се тим појмовима може додати и следећи: југословенска музика.

Јер таква каква је била, и онаква какву је са носталгијом памтимо и понекад ноћу слушамо, не би могла настати и достићи своје врхове да није стварана у мултикултурном простору препуном разних утицаја, струја и мишљења. Видосав Стевановић