Пробој изгубљених српских јунака

Чачак – Мачва је утонула у ноћ између 4. и 5. августа 1914. и Трећи коњички пук потпуковника Николе Цоловића остао је без јела, а војници су коњима давали по шачицу зоби преко ђема. Они осећају опасност по људима, не њиште и не ржу. Пук је био опкољен, без наде, могао се пробити једино преко Липолиста, па командант одазва на страну потпоручника Александра Мишића: „Идете у извиђање. Ако је у селу противник рапортираћете ми, ако се вратите, да у селу нема противника”.

Млади официр ујахао је у село изустивши пред стражаром једине две немачке речи које је могао изрећи а да не погреши – „Дрите регименте” – и уверио се да је Липолист пун Аустријанаца. Вратио се са извиђачког задатка, известио своје да је „пут слободан” а Цоловић је наредио да се крене у село, без пуцања, без сјахивања и без икаква разговора. Непријатељске страже нису ни слутиле да ту безгласну коњицу која пролази ноћном тмином чине Срби, па је кроз сред аустријског бивака пројездио пук српских коњаника а ни пушка да плане.

Ово је, укратко, душа невелике документарне приповетке Чачанина Радоја Јанковића (1879–1943) „Пробој” у његовој збирци „Дани и године” која је први пут објављена 1926. године у Београду (Геца Кон). Јанковићева кћи др Видосава Јанковић (1919) недавно је свој једини примерак на читање дала престоничком издавачу Милану Тодоровићу („Магелан прес”) који је, „схвативши какав бисер има у рукама”, одмах штампао друго издање збирке (Београд, 2013).

Тако се једна драгоцена књига отела забораву а ових дана представљена је у Јанковићевом родном граду, у саставу 51. „Дисовог пролећа”.

– Управо је приповетка „Пробој” највише коришћена као предтекст за филм „Марш на Дрину”, снимљен 1964. године на пола столећа од Церске битке – каже за „Политику” Даница Оташевић, директор Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис” у Чачку, која приређује „Пролеће”.

Издавач Тодоровић вели да је Јанковић био „господин светског реномеа али и народни човек и војник који је упознао цара Николаја и краља Зогуа”. Професор књижевности у чачанској Гимназији, Владимир Димитријевић, рече на представљању да је то књига којој се мора салутирати, додајући: „У њеној витешкој, отменој усредсређености можете да одморите душу и сетите се чији сте потомци”.

Видосава Јанковић није била у прилици да овим поводом допутује у Чачак, али је још раније одлучила да очеву заоставштину препусти библиотеци из његовог завичаја. Књижничари из те куће пре неколико година дуже су разговарали са њом и на једном месту остале су забележене ове речи:

„Књигу је користио Жика Митровић, редитељ из ’Авала филма’ за ’Марш на Дрину’. И ја сам са мајком негде 1970. године отишла у биоскоп. Иако мама није волела биоскопе јер су били загушљиви, кажем јој: ’Хајде бар да гледамо Марш на Дрину’, и одемо једног дана пре подне. Слушајући дијалоге препознала сам текст мога оца из књиге ’Дани и године’, на неким местима in toto (у целини). У то доба ову књигу нико није читао, било је то већ демодирано и неактуелно штиво. То су били tempi passati (прошла времена).”

И чудновати животопис Радоја Јанковића послужиће једног дана, може бити, као надахнуће за неки нови филм, јер оно што је прошао син чачанског крчмара и свештеникове кћерке не може да стане ни у неколико обичних живота.

Јанковићева супруга Наталија, током мужевљевог службовања у САД, одвела је Николу Теслу у посету болесном Михаилу Пупину, и учинила да се два велика Србина помире пред крај Пупиновог живота. Радоје је између два светска рата писао за „Политику” под псеудонимом Моравац а кћи Видосава, која данас живи у Београду, била је професор на Катедри за енглески језик Филолошког факултета и врсни преводилац.

Животопис као на филму

Радоје Јанковић свршио је Нижу војну академију 1900. године у Београду а од 1906. до 1908. Вишу интендантску школу у Паризу. Учествовао је у Мајском преврату 1903. године када су свргнути последњи Обреновићи и постао члан Удружења „Уједињење или смрт”.

Касније ће, као учесник, писати о биткама на Церу и Колубари, годину 1915. провео је у Шпанији у набављачкој мисији за војску а 1916. са Крфа је упућен у Русију за начелника Југословенског добровољачког корпуса у Одеси.

Поводом солунске афере опозван је из Одесе у Солун, јер се супротставио суђењу Аписовој групи. Из Петрограда, 23. маја 1917. године, пише протестну ноту краљевској влади на Крфу и престолонаследнику Александру због солунског процеса. Ражалован је и пензионисан а потом осуђен у одсуству од Војног суда у Солуну на 15 година затвора. Јанковић одбија да се повинује одлуци владе и остаје у Русији где га штити револуционарна власт. У Самари 1918. склапа бољшевички брак са Наталијом, кћерком Лазара Калмића, извозника из Београда (по православном обреду венчали су се тек 1928. године у цркви у Чикагу).

Млади пар креће Трансибирском железницом ка Владивостоку где стиже после два месеца. У француском посланству Јанковић добија привремене исправе и прелази са Наталијом у Јапан, где остају неколико месеци. На путу према Европи, Србина за ким је расписана међународна потерница хапси у Еритреји енглеска полиција и задржава у затвору. Наталија већ у благословеном стању стиже у Француску где проналази свекрву Милку Јанковић и успоставља везу са оцем Лазаром.

У Кану им се, после неколико месеци, придружује и Радоје, па уточиште траже у Риму код пуковника Живка Павловића, ратног друга из многих бојева, и ту им се 1919. рађа кћи Видосава. Крајем 1923. године Радоје се враћа у Београд где је лишен слободе на основу солунске пресуде. У Забели, Лепоглави и Сремској Митровици проводи више од две године да би маја 1925. био амнестиран и враћен у своја права. Маја 1926. постављен је за конзула у Чикагу, а јуна 1929. године за Генералног конзула у Њујорку и на том положају остаје до 1936. Дужност опуномоћеног министра у Албанији Јанковић је прихватио 1937. године.